Док у римокатоличкој црквици у свом родном мјесту почива вајар Иван Мештровић, километрима даље и више, уз Мештровићеву асистенцију, један православни владика истјеран је из цркве и почива у грађевини која више подсјећа на источњачки храм.
Ни то што је на „смртној ури“ рекао „ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља коју у вас иштем да је испуните“, није било довољно да се у Црној Гори усагласе и Његошеву жељу испуне.
Позив још једног владике у овом вијеку на враћање капеле на Ловћен остао је неуслишен – позив митрополита Амфилохија.
Док једни поновну изградњу капеле виде као испуњење коначне правде, други на то гледају као на „црвену линију“.
„У питању је варварска идеја, која је у супротности са цивилизацијским вриједностима. Ово је прије свега питање очување интегритета уметничког дјела и модерности против варварства и онога што сам дефинисао као талибанско, па тек идентитетски српско-црногорски сукоб“, каже писац Андреј Николаидис, чији је став и у уводу овог теста.
Капелу на врху Ловћена Његош је сам пројектовао и посветио свом стрицу Светом Петру Цетињском. Колико је био посвећен овом послу, забиљлежено је да је чак својом руком поставио први камен капеле.
Замислио ју је као „највисочији олтар на којем се служи небеска литургија“, а њеном изгледу дивио се и руски архитекта Никола Краснов.
Капела је два пута разрушена, једном ју је, знајући њену вриједност за народ у Црној Гори, бомбардовала аутро-угарска војска, да би је потом обновио краљ Александар Карађорђевић. Уз замисао тадашње власти, споменути Мештровић изградиће маузолеј у којем и данас почива Његош.
Да ли је након два вијека расправе вријеме да се на питање капеле стави тачка и да се Његошева жеља напокон испуни?
Једини владика на свету на чијем се гробу не врши опело
Ловћен се не може замислити без капеле, она је била најуспелији споменик на планини, а цијела планина је због ње постала споменик, каже књижевник Матија Бећковић за РТ Балкан.
„Његош је развладичен и отет својој цркви, ископан из цркве и пребачен у маузолеј. То је био можда најварварскији чин међу варварствима која су чињена. Његова Црква није питана, црква коју је он изградио је срушена. Срушила ју је Аустрија, а после титоизам“, каже Бећковић.
Наш саговорник подсјећа да је та капела била и у грбу Црне Горе. Напомиње да је маузолеј одударао од Ловћена, а да је капела је озидана од завичајног камена.
Ипак, додаје да се не ради о томе да се маузолеј сруши.
„Него да Црква обнови цркву и врати свог владику у његову цркву, како не би био једини владика на свијету на чијем се гробу не врши опело“, каже Бећковић.
„Као што пита Хемингвеј, шта је леопард тражио на врху Килимаџара и ми можемо рећи – шта је камион са приколицом тражио на врху Ловћена. То је огромна и неуспјела инвестиција, али довољно да Црква није питана, да је Његош проглашен пјесником а не владиком, а он се никад није ни потписао својим именом а да није рекао ‘владика црногорски’. Чак и ‘Горски вијенац’ је тако потписан, а они су га тог чина лишили“, каже Бећковић.
Подсјећајући на вријеме када је капела по други пут срушена и на њеном мјесту изграђен маузолеј, Бећковић каже да је то био јединствен случај да је цјелокупна интелигенција Југославије устала да одбрани капелу, али је све било узалуд – одлука је донијета на вишем нивоу.
„Не постоји ниједан интелектуалац, историчар умјетности, скулптор који није био против рушења капеле“, указује Бећковић и додаје: „Тако да је Његош киднапован и већ деценијама почива у том лазарету“.
Откуд толики отпор капели у данашњој Црној Гори?
Нико нема право да поништава вољу покојника, ни породица, па чак ни држава, као што је овде ријеч по питању Његошеве капеле, указује професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић.
„Морају се разумјети мотиви оних који су срушили ту капелу да би се разумјело откуд оволики отпор идеји о обнављању капеле, чак и у данашњој Црној Гори“, указује Ковић.
Комунистички руководиоци Црне Горе уз велику подршку лично Јосипа Броза Тита радили су још од 1950-их на уништењу Његошеве капеле, иза чега је била идеја прекидања свих духовних веза са Београдом и са Србијом.
„Требало је срушити оно што су подигли Карађорђевићи, и требало је прекинути везе не само са Карађорђевићима, него и са Београдом и Србијом, а у исто вријеме изградити много чвршће везе са Загребом“, оцјењује Ковић.
Ковић подсјећа да документи и сјећање из тог времена потврђују да је Мештровић био врло свјестан идеолошке позадине рушења капеле и постављања маузолеја.
„Мештровић, тада већ у емиграцији, кретао се управо у кругу таквих идеја, одвајања Црне Горе од њеног природног, историјског и духовног српског простора и њено везивање за Хрватску“, каже наш саговорник.
У отпору који данас постоји у Црној Гори види да су те идеје и данас живе и виталне и да имају подршку западних амбасада у Црној Гори.
„Видимо да су те идеје преживјеле чак и пропаст комунизма, а захваљујући режиму Мила Ђукановића који је такве идеје конзервирао и то уз подршку политичког Запада који је схватио да су оне политички корисне“, каже Ковић.
У овом тренутку је ријеч и о одвајању Црне Горе од Русије, посебно имајући у виду да је Његош био један од највећих русофила 19. века, не само политички, већ и по свом духовном наслијеђу.
„У питању је наслеђе 1948. и чувеног раскида са Совјетским Савезом и огромних жртава које је Црна Гора морала да поднесе у Титовом сукобу са Стаљином. Сада видимо резултате тог страха и русофобије која је тада укоријењена“, указује Ковић.
Ковић наводи да је за оне који шире отпор обнављању капеле вјерност ка титоизму једнака као вјерност НАТО-у и политичком Западу.
„Дошло је до симбиозе идеја старог аустро-угарског наслеђа и антисрпског и антируског набоја који су у себи носиле Комунистичка партија Југославије и бољшевици“, каже Ковић и додаје да је у питању и наслеђе оних који су сарађивали са окупатором у Другом светском рату.
Негује се митологија да су Карађорђевићи уништили Црну Гору у „великосрпској“ Краљевини Југославији, а заборавља се да је Зетска бановина формирана унутар ње имала много веће границе од било које црногорске државе, напомиње Ковић.
Бећковић са друге стране наводи да кажу да је обновљену капелу подигао Александар Карађорђевић, а он је Његошев потомак, Зоркин син, рођен у Цетињу, прва жртва фашизма који има споменик на Јелисејским пољима и у Марсељу.
„Једино је у Црној Гори још гађан из оног левора ВМРО-а“, закључује Бећковић.
