Млада Босна представља једну од оних историјских тема које изазивају опречне закључке. Едвард Саид је приметио да није свако знање исто, указао је да постоји „чисто“ и „политичко“ знање. Приметио је да постоје области „високог напона“, области истраживања које су повезане са актуелним политичким питањима.
Није исто писати о Шекспиру и економији СССР-а, забележио је Саид током Хладног рата. Питање узрока Првог светског рата пример је par exellance колико Саидова идеја има основа. Одговор на питање ко је одговоран за избијање највећег сукоба који је свет до тада видео не би представљао само допринос научном знању, већ би и омогућио да се укаже на кривца за сукоб који је однео више од десет милиона војника и још увек неутврђен број цивила, а чије последице многи виде и у успону тоталитарних режима у СССР-у и у Хитлеровој Немачкој.
Након Другог светског рата, у време када се Немачка борила да се отараси нацистичке прошлости и да је представи као дисконтинуитет у сопственој историји, историчар Фриц Фишер изнео је тезе које су указивале на континуитете у немачкој политици. Тврдио је да је иста агресивна политика немачког војног, политичког и економског врха била кривац, не само за Други, већ и за Први светски рат, што је био преседан у немачкој науци. У складу са значајем које је ово питање имало за немачко друштво након Холокауста, реакције Фишерових противника нису биле само академске критике. Поједини историчари су покушавали да спрече путовања на којима је Фишер представљао своје књиге и идеје, док је влада Конрада Аденауера, који се залагао за нову, европску идеологију немачке нације, сматрала да Фишерови аргументи никако не иду у корист будућем уједињењу Немачке. Од историчара је очекивано да мисле о будућности Немачке.
Фишерова контроверза, како је позната ова епизода западнонемачке историје, прави је пример како политичко опредељење сужава „прихватљиви“ спектар историјског тумачења.
Уколико се поведемо оваквом логиком, приморани смо да закључимо да садашњост и будућност легитимно диктирају поглед на прошлост, што је са становишта науке неодбрањива позиција. Међутим, чини се оправданим анализирати наратив о Сарајевском атентату, при том претпостављајући да Аденауерова влада са оваквим мишљењем није била усамљена. Покушаћемо да покажемо да је британски историчар Квентин Скинер био у праву када је приметио да при анализи текстова треба бити свестан да постоји каузална веза између узрока због којих се људи одлучују на делање и правца друштвеног или политичког ангажмана који прихватају.
Како је у Радионици историје приметио Франсоа Фире, догађај је сам за себе несхватљив. Догађај је попут камичка на плажи, без значења. Да би догађај стекао значење потребно је да га укључимо у сплет других догађаја у односу на које ће добити смисао. Kонтекст за разумевање наратива, и промене наратива, о Сарајевском атентату нуди европска историја XX века, нестанак Двојне монархије и стварање, живот и крах Југославије. Како Фире тврди, догађај добија значење на основу свог положаја на оси приповести. Неколико испаљених хитаца из Принциповог пиштоља Браунинг нису поделили судбину свих оних заборављених метака испаљених на војним маневрима у околини Сарајева којима је тих дана командовао генерални инспектор аустроугарске војске, Франц Фердинанд. Њихов симболички звук наставио је одзвања дуго. Деценије су пролазиле, нове генерације су настајале и нове политике су се појављивале, али Сарајевски атентат је остајао актуелан.
Млада Босна стоји на почетку оне епохе светске историје коју је Ерик Хобсбаум назвао „добом екстрема“ . Може се рећи и да Принципови пуцњи означавају почетак XX века. То учинило Сарајевски атентат изузетно погодном референтном тачком у односу на коју се могу позиционирати различите идеолошке опције.
Злоупотреба чињеница које су се тицале Сарајевског атентата започела је непосредно након убиства престолонаследника Франца Фердинанда. У Ултиматуму који је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији, српска влада је оптужена да је била упозната са свим субверзивним делатностима усмереним против Двојне монархије. Чињеница да је званична аустријска истрага у јулу 1914. године утврдила да не постоје докази који указују на повезаност српске владе са атентатом, није спречила аустријске дипломате да тврде супротно, јер је за њих атентат био „поклон бога Марса“. (. Фридрих Визнер, који је из Беча послат у Сарајево по доказе о учестововању српске владе у припреми атентата, је у свом извештају министру спољних послова Леополду Берхтолду написао: „Не постоји ништа што доказује или барем изазива сумњу да је српска влада подстакла злочин, његову припрему или набавку оружја. Напротив, постоје разлози да верујемо да то у целости не долази у обзир“…У својој докторској тези Бригита Шагерл истиче да треба узети у обзир два Визнерова телеграма које је послао један за другим, а не само реченицу о непостојању доказа о умешаности српске владе, тврдећи да је ова реченица ван контекста коришћена како би се указало на ратну кривицу Монархије… Међутим, чак и ако се узме у озбир и први и други Визнеров телеграм, који су у целости објављени у збирци Österreich-Ungarns Aussenpolitik, његов извештај по питању евентуалне умешаности Српске владе остаје непромењен. Ову епизоду описао је у својим сећањима и Лео Пфефер, истражни судија у Сарајеву. Пфефер сведочи како га је 13. јула 1914. године, десет дана пре слања Ултиматума, посетио високи чиновник заједничког министарства спољних послова у Бечу, Визнер, који је посебно био заинтересован за умешаност званичне Србије. Пфефер је одговорио да нема доказа о умешаности званичне Србије… Како се види из писама председника угарске владе Иштвана Тисе, аустроугарске власти су након атентата покренуле подухват како би се прикупили сви постојећи докази који су указивали на умешаност владе Краљевине Србије у Сарајевски атентат…До сада у науци недовољно примећено, сведочење оставио је гроф Хојос, аустроугарски дипломата који је током Јулске кризе имао изузетно значајну улогу, јер је управо он био послат из Беча у Берлин како би се од немачког кајзера добила сагласност и подршка за ратну политику Беча. Хојос је у својим сећањима након рата написао: „Никада нисам веровао да је убиство надвојводе Франца Фердинанда било прижељкивано или припремано у Београду и Петрограду“.)
АТЕНТАТ НИЈЕ САМО ОСВЕТА
Пуцањ на престолонаследника Франца Фердинада постао је много више од онога што су атентатори очекивали. Атентат није постао само освета, речима Гаврила Принципа: „што народ трпи, што га сматрају стоком, што је потпуно осиротио“. Оно што се десило након Сарајевског атентата, симболички је повезало неколицину средњошколаца и студената из Босне и Херцеговине са Првим светским ратом, али посебно са његовим последицама, нестанком Двојне монархије и стварањем Југославије.
