– Велики национални празник Срба – Видовдан обележава се данас, а тим празником изражава се поштовање и захвалност свима који су се борили за отаџбину.
Српска православна црква, њени верници, Срби уопште, Видовдан обележавају с посебним поштовањем, пре свега као сећање на свесну жртву кнеза Лазара, косовског мученика, и свих његових сабораца, у Боју на Косову на Видовдан 1389, против Турака.
Чињеница да се Свети мученик кнез Лазар уочи Боја на Косову 1389, определио за борбу, ма колико она деловала безизгледно, односно свесну жртву, допринела је да га Срби, и убрзо по погибији и у потоњим вековима, до наших дана, посебно поштују као вечити узор у борби за веру и отаџбину.
Имајући у виду тежину жртве како кнеза Лазара тако и свих оних који су се с њим борили против Турака, укључујући мученичко страдање, он је остао вечито надахнуће Србима у борби против свих који су им веру и слободу нарушавали или одузимали.
После Боја на Марици, покушаја отпора Турцима браће Мрњавчевич, септембра 1371, Битка на Косову јуна 1389, била је најкрупнији отпор турској навали на Европу уопште у том веку.
Претпоставља се да се у Боју на Косову борило 15 до 20 хиљада ратника на српској страни, против око 30.000 Турака.
Расположиви оновремени историјски извори нису довољно јасни, односно контрадикторни су. Несумњиво је међутим да је Бој на Косову био страховита борба.
О жестини боја сведочи и јединствен случај да су оба владара погинула.
Са српског становишта, имајући у виду однос снага те 1389, опште околности, чињеницу да су Срби тих деценија били једини на Југоистоку Европе који су пружали грчевит отпор Турцима, опредељење за борбу коју је предводио кнез Лазар, било је, рационално гледано, свесна жртва.
Верски и морални мотиви налагали су да се турским нападачима има пружити отпор без обзира на последице.
Бој на Косову против Турака постао је кључна, легендарна, одредница српске историје, пре свега због свесне жртве.
У боју је погинуо и султан Мурат, што је јединствен случај у турској историји. Убио га је Милош Обилић, такође свесно жртвујући себе. Његово име постало је отуда у српској епици, традицији уопште, појам изузетне сасвим несебичне храбрости.
Током Боја на Косову кнез Лазар је посечен, по заробљавању, од турске руке.
Свесна жртва косовских мученика поступно је код Срба прерасла у вечити узор, постала је део националног предања, трајни подсетник на неопходност отпора и борбе.
Сви потоњи ослободилачки напори Срба увек су били и у знаку Косова. Водећа одредница ослободилачке борбе током читавог 19. века била је позив на ослобођење Косова.
Херојском победом Срба у Боју на Куманову 1912. године, над Турцима, и потом код Велеса, Косово и Стара Србија уопште, ослобођени су у склопу Првог Балканског рата.
У историји Срба Видовдан се необичном стицајем околности испоставио као важан датум у више наврата.
Тако је управо на Видовдан 1914. године, у Сарајеву, национални револуционар Гаврило Принцип извршио је атентат на Франца Фердинанда, престолонаследника Аустроугарске.
Властима у Бечу, вероватно и због притиска из Берлина, трагедија у Сарајеву послужила је као изговор за ултиматум и потом напад на Србију, чиме је започет Први светски рат.
Из тог рата, 1918. године, истина уз стравична страдања и неизмерне жртве, Краљевина Србија изашла као победница.
У складу с прокламованим ратним циљевима још децембра 1914. године, Нишком декларацијом, циљ Србије био је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
По тада преовлађујућем уверењу, образовање заједничке државе те 1918, било је остварење давнашњих националних циљева окупљања под једним државним кровом како свих територија које су били историјски и етнички српске, тако и других југословенских земаља.
Версајски мировни споразум, између земаља победница Антанте и Немачке, виновнице Првог светског рата, потписан је управо на Видовдан 1919. године.
Две године потом, 1921, Уставотворна Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изгласала је на Видовдан први Устав заједничке дрзаве отуда називан Видовдански.
Раније, у 19. веку, споразум између Србије и Аустроугарске, познат као Тајна конвенција, потписан је на Видовдан 1881. године. Пошто је Русија марта 1878, наметнула такозвани Санстефански мир сасвим насупрот интересима Србије, измишљајући однекуд Велику Бугарску на српским етничким просторима, Милан Обреновић, кнез потом краљ Србије, тешко разочаран, склопио је споразум са Бечом.
Претходно, на Берлинском конгресу, велике силе обориле су самовољу Русије. Не само да је Србији тада призната потпуна сувереност, него је добила и територијално проширење, у виду Ниша, Пирота, Лесковца, Врања, Топлице.
Иако непопуларан, Споразум из 1881, донео је Србији деценије мира, стабилности и економског успона.
У новијој историји, Резолуција Информбироа о стању у КПЈ, појавила се управо на Видовдан 1948. Резолуцијом су позиване такозване здраве снаге да збаце врх југословенске партије. Јавност тадашње Југославије упозната је с њеном садржином два дана доцније.
На Видовдан 2001, Трибуналу за бившу Југославију у Хагу, изручен је Слободан Милошевић.
С посебним пијететом Видовдан је на државном нивоу у Србији обележаван 1889, када је у Крушевцу, одакле је кнез Лазар кренуо у Бој на Косово 1389, поводом пет векова од битке, одржана велика манифестација. Тада је изграђен и репрезентативан споменик на централног градском тргу.
Сваке године, о Видовдану, присећамо се Светог кнеза Лазара, косовских мученика, као и свих других који су се жртвовали за веру и отаџбину.
