Трећи светски рат је могао да почне пре четврт века, кад је командант НАТО-а у Европи, амерички генерал Весли Кларк, наредио британском генералу Мајку Џексону да заузме аеродром Слатина поред главног града Косова Приштине. Аеродром је био под контролом двеста наших десантника (падобранаца – прим. прев.), који су 12. јуна 1999. буквално за неколико сата претекли натовце.
Одлука да се заузме аеродром донета је у Москви пошто су Американци одустали од обећања да укључе Русију у мировну мисију на Косову.
Британски војници покушали су да уђу на територију аеродрома с две стране, наши су поставили контролне пунктове и јасно им ставили на знање да су спремни да прихвате борбу. На крају је Џексон, коме је Американац наредио да, ако буде неопходно, „уништи противника”, одбио да изврши наређење речима: „Нећу да дозволим мојим војницима да започну трећи светски рат”.
Може да се расправља до чега би довео отворени конфликт натовских и руских војника у Слатини, али на крају су се стране договориле. Месец дана после тих догађаја „газда” приштинског аеродрома генерал-мајор Анатолиј Волчков овако ми је објаснио „поделу рада” с Енглезима: они одговарају за ваздушне покрете, ми за копнену безбедност летова. „Већи део своје службе спремали сте се да ратујете против натоваца, а сада радите с њима заједно упрегнути?”, питао сам тада генерала.
„Да, у време Варшавског уговора односили смо се према њима као према непријатељима. Они према нама такође. Био је на почетку опрез. Али, чим смо почели да решавамо заједничке задатке није било проблема. Наравно, биле су нијансе, али смо их брзо решавали.”
Данас, када смо с натовцима поново непријатељи, прича о томе да су некада официри умели да се договарају једни с другима звучи необично. Али, чак и у доба „савезништва” односи су били веома специфични. О једној нијанси, коју је споменуо генерал Волчков, испричали су ми његови потчињени.
Неколико пута енглески хеликоптер је кружио над руским гарнизоном. Лебдео је ујутру право изнад штаба, па је још и камером снимао наш свакодневни војнички живот. Два наша хеликоптера одлетела су преко планине да узврате посету. Подигли су Британцима изнад главе ветар с прашином. Следећег дана иза планине – два њихова хеликоптера. Лебдели су три-четири минута и – назад. Наводно, алузију су схватили. После тога је надлетање прекинуто.
Поучан пример за схватање менталитета Англосаксонаца: границе могућег за себе повлаче тамо где су спремни да им врате мило за драго…
Легендарни марш-скок наших припадника десантних јединица из Босне у Слатину, кад су за седам и по сати прешли 600 километара, мало је омео планове НАТО-а за почетак копнене операције у Југославији. Али, после су натовске снаге ипак заузеле Косово. Москву су, очито под утиском марш-скока, „испоштовали” тако што је руски контингент миротвораца укључен у састав Кфора – међународних снага за одржавање мира на Косову. Истина, самосталну зону одговорности му нису дали, него су га укључили у америчку и британску. Али, после неколико година, руски миротворци су опозвани – Москва је закључила да њихов боравак на Косову никако неће променити чврсту одлуку алијансе да отме ту покрајину од Србије. Шта ћеш, још једна лекција: с натовцима заједничку кашу не можеш да скуваш – они признају само свој рецепт.
Сећајући се онога чему сам био очевидац тада на Косову, видим одјеке тог времена у садашњем. Приликом уласка у Приштину приметио сам да је табла с именом града на ћирилици брижљиво премазана. Кад су ми пријатељи Срби помагали да доспем до Косова Поља, где је била руска војна болница, која је помагала свима, миротворцима, Албанцима, Србима, стално су ме упозоравали: само немој на улици да говориш руски…
Један од мојих сарадника тада је био капетан Александар Кошељник, командир батаљона руских миротвораца у Косовској Каменици, где је Срба и Албанаца било готово подједнако, што је много усложњавало ситуацију. Узајамна мржња сејала је смрт свакодневно: од једног до три убијена житеља. Капетан је причао: потчињенима на све начине утувљујем у главу да морамо да будемо неутрални, да никако не показујемо симпатије за Србе… Али, ми смо отишли, а натовци су остали. Како сада живе Срби на Косову – добро је познато.
превео Иван Цветковић
