Милутин Миланковић је један од најпознатијих српских научника. Рођен је 28. маја 1879. године у селу Даљ.
Милутин Миланковић је најцитиранији српски научник, а НАСА га је уврстила међу 10 највећих научника који су проучавали Земљу. Његово име носе један кратер на Месецу и Марсу, као и астероид откривен у Београдској опсерваторији.
Његова интересовања обухватала су математику, климатологију, геофизику и астрономију, а НАСА га је сврстала међу 15 највећих умова који су проучавали Земљу. Имао је сестру близнакињу, као и још две сестре и три брата.
Нажалост, Миланковићева породица суочила се са тешкоћама, те је без оца остао када је имао само осам година. Његова браћа су умрли од туберкулозе, а о сестрама и близанцима бринула је мајка Јелисавета уз подршку ујака Васе Маучевића.
Миланковић је као дете био врло слабог здравља, био је врло осетљив и није ишао у школу, већ је имао приватног учитеља.
Гимназију је завршио у Осијеку, брзо надмашивши своје вршњаке у знању. Под утицајем професора математике, уписао је грађевину у Бечу.
Живот у Бечу и Београду
Грађевински факултет на Технолошком универзитету у Бечу завршио је 1902. године са највишим оценама, а 1904. са 25 година одбранио је докторску тезу под називом „Теорија притиска на криве“, чија примена му је омогућила да процени криве облике и њихове особине када су под сталним притиском, што је корисно за градњу мостова, купола и потпорних стубова.
Током пет година рада у једном предузећу, успешно је реализовао бројне пројекте, ипак, напустио је Беч и дошао је у Београд.
али је, следећи своју страст према науци, 1910. године отишао у Београд где је постао универзитетски професор. Захваљујући њему, Краљевина Југославија постала је члан Међународне метеоролошке организације и Међународне астрономске уније.
Миланковић је имао десет пута мању плату него у Бечу, па је додатно радио статичке прорачуне у грађевинарству. По доласку у Београд, живео је близу хотела „Москва“, а касније у Професорској колонији у кући коју је сам пројектовао.
Заинтересовао се за климатологију 1911. године, а већ 1912. објавио је рад „Прилог теорији математске климе“. Учествовао је у Првом балканском рату, а током Великог рата био је интерниран у Пешти где је наставио да се бави науком.
Милутин Миланковић је до 1917. године објавио седам научних радова о математичкој клими Земље и других планета. Београдски универзитет може се похвалити да је од 1919. године био редовни професор небеске механике на Филозофском факултету, а 1927. године био је и декан.
Један од његових највећих доприноса науци је реформа јулијанског календара из 1923. године, који је најтачнији календар до данас. Био је одликован орденом Светог Саве трећег реда и проглашен за редовног члана Српске академије наука 1925. године.
Кроз васиону и векове
Миланковић је писао научно-популарни роман „Кроз васиону и векове“ и постао члан комисије за полагање државног испита из небеске механике. Патентирао је „Противаеропланско топовско зрно“ и започео своје животно дело „Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба“, које је предао на штампање четири дана пре немачке инвазије на Београд.
Миланковић се повукао из јавног живота током рата, написао аутобиографију „Успомене, доживљаји и сазнања“ и изабран је за председника САНУ 1948. године. Умро је 12. децембра 1958. године, а осам година касније његови посмртни остаци пренети су у родни Даљ.
Његов син је написао биографију „Мој отац, Милутин Миланковић“. Остао је упамћен по свом раду и доприносу науци у Србији и свету, а многи научни ентитети носе његово име. Данас, његов лик краси новчаницу од 2.000 динара.