Прије тридесет двије године у Босни и Херцеговини је почео рат изазван дезинтеграцијом СФР Југославије, почевши са сецесијом Словеније и Хрватске, а поступци њиховог руководства убрзо су постали избор муслиманских и хрватских политичких опција у Босни и Херцеговини. Распад бивше југословенске државе означио је скоро па три потпуно различита погледа на то како треба да изгледа Босна и Херцеговина на прагу двадесет и првог вијека.
После тога услиједио је рат, а како 16. априла 1992. године у свом дневнику пише Добрица Ћосић: „Из Босне стижу застрашујуће вести, почео је рат између Муслимана и Срба (…)“.
Данас, тридесет двије године касније, потпуно оправдано се поставља питање, да ли се рат у БиХ икада завршио?
Динамика односа унутар БиХ и утисак да се три потпуно различита становишта са почетка деведесетих година нису промјенила даје довољну потврду да је БиХ и даље заробљена у ратном односу. Можемо рећи да је Дејтонски споразум као нулта тачка БиХ донио рјешење за мир, али да је у потпуности изостало политичко рјешење. Оно се чини пријеко потребно, да би смо ову земљу схватили као државу, али и да у коначници не представља извор нестабилности у региону.
Дејтоном је БиХ прошла кроз институционализацију рата, његову мирнију примјену на институцинални оквир и то најчешће између Републике Српске и насртаја ка стварању централних БХ институција. Проблем који Република Српска има јесте политика дезинтеграције ентитета, односно унитаризације државе која је по својој суштини федерално-конфедералног уређења. Француски философ Мишел Фуко је рекао: „Оно што функционише под политичком влашћу, суштински је и прије свега ратни однос„. Његове ријечи у буквалном смислу описују динамику политичког живота Босне и Херцеговине. У таквим односима не требамо и не смијемо занемарити улогу страног фактора.
Симболични крај БиХ
Три слике симболичног краја БиХ су Кристијан Шмит, суђење предсједнику Српске и Резолуција о Сребреници. На првом мјесту, Босна се у протеклих тридесет двије године константно суочава са политичким кризама, а она која је у симболичном али и суштинском смислу ван снаге ставила њен уставно-правни поредак јесте долазак Кристијана Шмита на позицију Високог представника, а да уопште није изабран на ту функцију. Око 1000 дана се води спор око непризнавања „легалитета“ Кристијана Шмита.
Република Српска га не признаје, а као одговор или кулминација десило се доношење закона о непризнавању било каквих одлука које су наметнуте. Тај поступак институција и руководства Српске је пред тужилаштво БиХ послао и предсједника Милорада Додика. У овом погледу, након што је Шмит симболично суспендовао уставни поредак, долази и до краха правосудног система БиХ, јер је у коначници потпуно бесмислено судити легитимно и легално, демократски изабраном предсједнику политичке јединице која је саставни дио БиХ због тога што не жели да поштује или што се успротивио (само)вољи Кристијана Шмита који поприма одлике политичког деспота.
Професор Кецмановић је у једном од својих интервјуа помињао и то да је демократија у Босни суспендована још 1997. године са „бонским овлашћењима“, а онда је Шмит у принципу само завршна фаза једног таквог процеса, наметања управника чија политичка (само)воља мора бити поштована без обзира на извориште његове власти – легитимитет и легалитет. Одлука да се не поштују његова (само)воља је заправо „најбосанскија“ одлука коју је Република Српска донијела у протекле три деценије свог постојања. Заправо, овај принцип је директна одбрана уставно-правног поретка државе Босне и Херцеговине, иако се Српска најмање од свих актера унутра идентификује са Босном, утолико је ово примјер једног вида апсурда.
Резолуција о Сребреници
Сребреница је вјероватно Босну оставила цјеловитом услед НАТО агресије на Републику Српску и српске снаге који су претрпјели велику штету у току агресије. Оно што је нова реалност Сребренице као политичког наратива, теме која изазива додатну поларизацију и онемогућује Српску да се идентификује са оним чији дио јесте, или би требало да буде, сасвим сигурно Босну води у све, само не у цјеловитост.
Сребреница је у протекле скоро па три десеније гореће политичко питање у БиХ, највећи политички изазов Републике Српске, њен камен око врата и рука која Србе константно дави. Пуне рефлексије резолуције уз сву парадигму да се ради о инсистирању на пијетету за жртве и осуди индивидуалне одговорности није ништа друго него фарса којом би Срби требали са прихвате квалификацију злочина из јула 1995. за геноцид. Све спекулације око тога шта пише у резолуцији, да ли је индивидуална или колективна одговорност у питању су гомила празних фраза.
Најављена резолуције у крајњој основи има елементе наметања одговорности Србима за дезинтеграцију Југославије и потпуно негирање или измјену чињенице да су Срби једини народ, а Србија као једина републике одбили да се одвоје од Југославије, и да је Југославија постојала до 2003. године. Не може се занемарити ни улога НАТО-а, односно САД у агресијама из 1995. и 1999. године на Српску и СР Југославију. Прихватање квалификације нечега што није геноцид за геноцид је потврда, опрадвање и јак алиби за агресију на Србе, а што касније имплицира да је и Србија/Југославија била спремно да исто учини на Косову и Метохији. Ово нас даље наводи на то да је у процесу мултиполаризације свијета потребно уз све посредне или директне притиске измирити старе рачуне.
Оно што је у Србији присутно, још из раних двијехиљадитих година јесте празно фразирање кроз појмове суочавања с прошлошћу и прихватања кривице. Зато би Срби требали да прихвате геноцид, да се суоче са чим ? Над српским жртвама и историјским памћењем се води ревизија, јер Срби су једини од три конститутивна народа на простору БиХ који је проживио геноцид у протеклих 100 година, а сви они крајишки Срби који су 1995. године у колони протјерани из данашње Хрватске су само епилог свега онога што је почело 1941. године.
Народ који је био жртва, који је страдао и који је одлучио да се самоорганизује ради сопствене егзистенције нема са чим да се суочи. Сва поента суочавања са прошлошћу јесте да Срби прихвате да су правили грешке током ратова деведесетих. Што не искључује одговорност за почињене злочине од стране српских снага. Српска грешка у контексту суочавања са прошлошћу јесте државотворни карактер и виталност народа да се организује и створи себи државу на простору на коме вјековима живи.
Све од наведеног, односно најављено доношење резолуције се рефлектује на афирмацију државног идентитета Српске. Додатно се онемогућује идентификације са Босном и Херцеговином. Наметање одговорности за геноцид који се није десио гура и Републику Српску, односно Србе у БиХ у један облик „тоталног отпора“ и самим тим дестабилизује и Босну и регион. Реалност коју политичко Сарајево не прихвата већ деценијски јесте да без Републике Српске нема Босне и Херцеговине. У чаршиској пропаганди о грађанској држави говорило се да нема Босне без Срба, а што заправо значи да без Српске нема ни Срба, јер је она воља народа.
Афирмација државног идентитета Републике Српске
Неспорно је да се Република Српска веома често понаша као држава у држави, те образложење за то лежи у позицији у којој се налази. Република Српска је воља народа, настала на егзистенцијалној потреби Срба да опстану на свом животном простору, да слободно живе и да се кроз самоорганизацију одбране од етничког истребљења подучени искуством етничког чишћења и геноцида у Другом свјетском рату.
У суштини Република Српска јесте, како то говори Богдана Кољевић – културна и духовна реалност српског народа.
Значи, услед јаког националног идентитета код Срба, а упоредо са тим и наметањем некаквог „босанског идентитета“ Српској се додатно онемогућује да се идентификује са Босном и Херцеговином. Из тога проистиче и сва нефункционалност државе БиХ, јер наметање „босанског“ није ништа друго него тежња ка изградњи „босанске нације“, а то у крајњем случају значи и то да Србима неко одузима њихов идентитет. У таквом амбијенту, а када се на све то дода и ревидирање Дејтона, унитаристичке тежење муслиманске/бошњачке политике потпуно је јасно да Републици Српској не преостаје ништа друго него да настави да гради свој државни идентитет. Са свим насртајима, наметањима, унитаризацијом, ревизионизмом Дејтона, Српска заправо доживљава све потпунију афирмацију и трајно идентитификује своје грађане са самом собом. У таквом друштвеном амбијенту постоји и минимални консензус који је нужан услов да би постојао државни идентитет. Република Српска је воља народа, а њени ставови у потпуности одговарају правцу којим тежи да иде!
“Ето, имају и протекторат, и лажног виског представника, и бонска овлаштења, сада су и удвостручили снаге Еуфора, суде предсједнику Републике Српске, па опет не могу ништа, или, како каже некадашњи амерички државни секретар Хенри Кисинџер, могу побиједити, али не могу ништа ријешити у БиХ” – проф. емеритус др Ненад Кецмановић.
