Најава доношења резолуције о геноциду у Сребреници, која ће се на дневном реду Генералне скупштине Уједињених нација наћи 23. маја, нанела је нову сенку политичких тензија над регионом. Питање резолуције није погодило само Србију и Републику Српску, већ се најавом да ће је подржати, криза проширила и на Црну Гору. У намери да „амортизује“ критике које су биле упућене премијеру Милојку Спајићу, Влада Црне Горе упутила је 13. маја два амандмана на текст резолуције.
Резолуцијом, коју су иницирале Немачка и Руанда, тражи се, између осталог, да се 11. јул прогласи за Међународни дан сећања на геноцид* у Сребреници. Документ су подржале западне силе попут Сједињених Америчких Држава, Немачке и Француске, али такође и Словенија и Северна Македонија.
Управо то је био већ први знак да би сама најава о доношењу овакве резолуције могла да изазове нове напетости у региону, а онда је 9. маја Милојко Спајић најавио да ће Црна Гора за њу гласати, као и да ће „гласати за све резолуције које осуђују геноциде и злочине на простору бивше Југославије“. То међутим није наишло на одобравање просрпских партија у Црној Гори, које тврде да се Срби овом резолуцијом означавају као „геноцидан народ“ , па је тамошње Министарство спољних послова већ 13. маја упутило два амандмана на текст. Амандманима је предвиђено индивидуализовање кривице за геноцид у Сребреници, али и инсистирање на стриктном поштовању Дејтона.
Предложени амандмани, међутим, нису задовољили представнике просрпских партија, па је председник црногорског парламента Андрија Мандић рекао да није постигнута сагласност око резолуције о Сребреници, те да је одлучено да се о томе разговара и са међународним партнерима током самита у Котору 15. и 16. маја. Да ли је било разговора и шта је њихов тачан епилог и даље није познато, али је председник Србије Александар Вучић, који је боравио у Котору, рекао да свако треба да донесе своју одлуку, али да ће се Србија у складу са тим понашати у будућности.
На најаву је, подсетимо, бурно реаговао доскорашњи министар спољних послова Ивица Дачић, рекавши да је то „срамно“, „нечувено“ и „невероватно“ за земљу у којој Срби чине више од трећине становништва.
Иначе, Спајић је навео и да су поменути амандмани усвојени, те да је то велики успех црногорске дипломатије и корак ка помирењу унутар Црне Горе, али и региона.
„Чињеница да су амандмани усвојени после формалног рока, када смо имали финалну верзију резолуције, показује колико је то био тежак задатак и колики је успех црногорске дипломатије“, рекао је Спајић у суботу за ТВЦГ.
Без обзира на амандмане глас „за“?
Говорећи за Еуроњуз Србија, директор Центра за регионализам Александар Попов рекао је да се Црна Гора у овој ситуацији нашла „између чекића и наковња“ јер се са једне стране налази под притисцима са Запада, а са друге просрпских снага.
„С једне стране, и по имену, Европа сад стреми ка Европи и мислим да се налази и под притиском Европске уније да се придружи осталим земљама које ће гласати за резолуцију. С друге стране, они су под притиском и просрпских снага, странака које чине владајућу већину, а да не говоримо од Београда да не гласају за резолуцију. Они су решење покушали да премосте тиме што су дали два амандмана, која су фактички и непотребна јер у самом духу резолуције се подразумева да је реч о индивидуалној одговорности, а нигде се не предлаже ремећење Дејтонског споразума„, рекао је Попов.
Политички консултант Владимир Добросављевић каже да се не може рећи да амандмани нису били конструктивни, али да они не мењају превише у самом односу ствари.
„Треба бити потпуно објективан, тешко је било очекивати да Црна Гора, као и било која друга земља у региону, може да се одупре притиску великих сила, односно западних савезника у овом тренутку да гласају против нечега што је њихова политичка намера. Исто тако треба бити потпуно објективан, проблем ове резолуције је у томе што је то последица редефинисања односа на глобалном нивоу, односно покушај западних савезника да своју будућу геополитичку зону интереса доведу у ред и у свему томе пошаљу врло јасну поруку Србији између осталог да од ње очекују да се томе прилагоди„, рекао је он за Euronews Србија.
Он истиче и да ово јесте ситуација која може да доведе до политичке кризе у Црној Гори, али да та земља има много већих проблема и приоритета попут борбе против организованог криминала, високог степена корупције, реформи у судству и тужилаштву, те да ово вероватно није још „црвена граница“ која би могла да доведе до неког озбиљнијег поремећаја унутар парламентарне већине.
Подсетимо, владајућа већина тренутно има 46 од укупно 81 посланика, а резолуцији се отворено противи 15 посланика – четири из Демократске народне партије Милана Кнежевића, девет Нове српске демократије Андрије Мандића и два Социјалистичке народне партије.
Без обзира на амандмане, Попов каже да ће надјачати онај део који је „проевропски“, те да ће уз све покушаје притиска и споља и изнутра Црна Гора гласати за резолуцију. Са тим је сагласан и Добросављевић.
Турбуленције и у Хрватској
Као реакција на резолуцију о Сребреници, Андрија Мандић је потврдио да се разговарало и о резолуцији о Јасеновцу. Како је рекао и председник Демократске народне партије Милан Кнежевић, резолуција о геноциду у Јасеновцу би била „добра за регионално помирење, афирамцију добросуседских односа, европске интеграције и суочавање са прошлошћу“.
Загреб је, међутим, на ову најаву оштро реаговао, па је Хрватска отправнику послова Црне Горе у Загребу уручила протестну ноту. Министар спољних и европских послова Гордан Грлић Радман рекао је да би евентуално усвајање резолуције о Јасеновцу у црногорском партламенту угрозило црногорски пут у Европску унију и односе Подгорице и Загреба.
„Усвајање такве резолуције, која је нама чудна и за коју сматрамо да се политизује и злоупотребљава за унутарполитичка надметања у Црној Гори, негативно ће се одразити на европски пут Црне Горе, али наравно и на наша билатерална питања„, рекао је Грлић Радман.
Како је рекао Попов, односи у региону су стално на „клацкалици“ и „никако да се стабилизују“. Додао је да је регион научен на то да има стално инцидентне ситуације, баш зато што се земље стално врте у круговима прошлости.
„Да су све земље које су биле умешане у ратни сукоб на време ушле у сам процес суочавања са оним шта се десило, а не да се пребројавају наше жртве, а да друге нису битне, да су наши осуђени за ратне злочине хероји, а њихови су зликовци и тако даље, онда се не би ни дошло до ове резолуције и онда не би дошло ни до ремећења односа. Ово је један шамар упозорења“, рекао је Попов, додајући да се за „херојство проглашава то што су можда две или три земље одустале од гласања или то што је пролонгиран термин доношења резолуције“, те да је то штетно понашање.
Са друге стране, Добросављевић каже да је Загреб и овог пута показао да је спреман да брани оно што сматра својим интересима и да то врло јасно стави до знања. Србија, како каже, има ту стигму коју вуче још из деведесетих да се „у принципу Србији у регионалној политици може радити доста тога, што се не ради другима“.
Када је реч конкретно о односима Србије и Црне Горе, Добросављевић истиче да ти односи од 2006. године иду више силазном него узлазном путањом, те да у тренуцима када помислимо да су се ствари мање-више стабилизовале оне покажу потпуно ново лице.
„Црна Гора је земља која је у НАТО пакту, која је признала независност Косова, тешко је поверовати да су неке драматичне спољнополитичке промене могуће у црногорској политици, али са друге стране оно што Србија негде очекује је да не показују вишак ентузијаума у тако нечему. Постоје многе земље у свету попут Египта или Мађарске које су такође признале Косово, али не раде ништа на његовој даљој промоцији. У најмању руку то је нешто што би Београд требало да очекује од Црне Горе, а и Црна Гора просто водећи рачуна о сложености својих унутарполитичких односа, то је једна од ствари које би бар да буду приоритетне“, закључио је Добросављевић.
