Војислав Чаркић, у народу познат и као поп Жућо, преминуо је данас у 87. години.
Поп Жућо, како су га парохијани најчешће звали, био је пензионисани свештеник Српске православне цркве који је Одбрамбено-отаџбински рат провео на првој линији као једини војни свештеник Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске.
У рату је носио чин мајора, а послије њега озваничен је као потпуковник.
У колективном сјећању сарајевских Срба, али и многих других, заузео је неизбрисиво мјесто као војни свештеник у униформи, са крстићем на вуненој капи. У рату је носио чин мајора, а после њега озваничен је као потпуковник. Прота Војислав Чаркић, још за живота је ушао у легенду.
Војислав Чаркић је рођен 1937. године на Башчаршији, историјском језгру града Сарајева, гдје завршава основну школу и нижу гимназију. Након завршетка гимназије, Војислав уписује петогодишњу Богословију у Призрену, коју завршава 1958. године, а након тога студије наставља на Теолошком факултету у Београду.
Након завршеног факултета, једно вријеме проводи у Београду гдје је обављао послове у Патеијаршијском двору до 1964. године. Постдипломске студије је завршио у Њемачкој, као стипендиста старокатоличке цркве Њемачке.
Са 27 година добија прву парохију, распоређују га у цркву Светог великомученика Прокопија у Високом, гдје остаје до 1974. године. Након десет година свештеничког службовања, враћа се у свој родни град, у Сарајево, гдје добија парохију у цркви Светог Преображења, гдје остаје све до почетка ратних сукоба.
Прота Војислав је почетак ратних сукоба дочекао у Новом Сарајеву, на мјесту свештеника у цркви Светог Преображења. Уочи Малог Васкрса исте године, прота Војо, напушта дотадашњу парохију, прелази ријеку Миљацку, и долази у насеље Грбавицу, гдје је формирана Српска општина Ново Сарајево. Прота Војо облачи униформу Војске Републике Српске, и читав рат проводи на првој линији, обављајући поред војних задатака, и оне друге, за које се школовао, свештеничке.
Током Одбрамбено-отаџбинског рата, обављао је функцију једног од команданата Новосарајевског четничког одреда. На Грбавици је формирао парохију и црквену општину, а један од објеката преуредио у богослужбени простор. Познато је да је поп Војислав помагао свима. У рату је више од 120 хиљада пакета примио и слао преко Миљацке, на територију под контролом АРБиХ. То је незапамћено у историји рата. Од тих пакета је пола ишло муслиманима, а пола Србима, Хрватима и Јеврејима који су остали у другом дијелу Сарајева. Та врста помоћи ишла је преко цркве на Грбавици од септембра 1992. године па до фебруара 1996.
Протин ратни чин мајора је послије рата потврдила тадашња предсједница Биљана Плавшић, а од генерала Симића добио је чин потпуковника.
Прота Војо је 16. марта 1996. године, када је Грбавицу напустило око 5.000 њених становника, изашао на челу литије носећи исти онај крст, који су освештала два патријарха, преко Враца до територије Републике Српске. Крст су на леђима изнијели тадашњи министар вјера Драган Давидовић и начелник општине Српско Ново Сарајево Милорад Катић.
Данас се тај крст налази у цркви Светог Ђорђа на Врацама.
Војислав Чаркић је парохију са Грбавице након егзодуса пренио у Миљевиће, гдје је са избјеглим народом кренуо у изградњу новог храма. Црква Светог Ђорђа, модификована копија Старе цркве на Башчаршији је изграђена у близини војног гробља, које је формирао, за вријеме рата прото Војислав Чаркић, и на коме су поред српских војника, сахрањени и руски добровољци.
