Већина људи које познајем када иду на годишњи кажу да иду да се одморе и да напуне батерије; ја путујем да нахраним очи…
Смјештен на западном ободу Гласиначког поља, на романијској висоравни, дријема Соколац. Дријема невелика варош попут неког коштуњавог и жилавог горштака на чамовом троношцу, који ослоњен леђима на фуруну од ћерпича суче пожутјеле бркове, неспособан да живи од своје богате прошлости, још мање способан да се снађе у времену које је дошло. Благо погнуте главе, из чубука отпухује димове, а у облацима и праменовима дима не разазнајеш шта је шта – шта је дуван, а шта људска мука.
Нит’ се жали, нит’ чему весели…
Нити гради успомене, нити од њих живи.
Ушушкан на пространој планинској висоравни преко које су у античка времена ишли путеви и каравани што спајаше долине Босне и Дрине, Соколац се данас дању башкари под прозрачном плавом куполом, а ноћу рукама додирује звијезде. Идилично за посјетиоце и туристе, летаргично за житеље…
Ту, у Подроманији, још од античких времена рачвају се путеви. Надохват руке је Сарајево и веза са Јадраном, на истоку је Вишеград, Ужице и јужна Србија, на сјеверу су Семберија, Нови Сад и Београд… Преко романијског платоа иду магистрални друмови који и у ово вријеме воде до важних одредишта, само што се до тих одредишта данас, чини се, стиже спорије него икад.
Друмовима не чине штету само точкови већ и вријеме. Точкови их газе, вријеме прегази…
Соколац је стећак који је својом тежином поклопио простране катакомбе минулих времена.
Као да се ради о некој урокљивој теми, овдје о томе нико не говори. Више се прича о балванима, јагњећем печењу и лањским сњеговима него о немјерљивом историјском и културном богатству које посвуд из земље извире. Колијевка тог блага је невелико Гласиначко поље. Поље од свега 22 квадратна километра, које се својим западним ободом код Брезјака ослања о скуте данашњег Сокоца, а с јужне стране додирује Бјелосављевиће, постало је дио синтагме која је многима непозната, а по свом значају је немјерљива – Гласиначка култура.
Моје мало путовање кроз минула времена на Гласинцу и околини кренуло је управо од Бјелосављевића, од локалитета Црквине који се налази тек на неколико километара од главног раскршћа у Подроманији – магистралним путем ка Рогатици и Вишеграду. Вођен неупадљивим путоказом „НЕКРОПОЛА“, сишао сам на макадамски путељак и већ након педесетак метара рукама сам разгртао високу и већ пожутјелу траву и с усхићењем откривао стећак за стећком. На мјесту гдје се површним погледом не види ни један, одједном се отвори некропола са десецима.., са стотинама исклесаних камених громада.
По званичним подацима, ту их је 363. Тек десетак стећака је украшено неким мотивом, једнакокраким крстом, мачем, људском фигуром и представом животиње – коњем и коњаником са копљем. Некропола се формирала око цркве која је ту била саграђена половином 14. вијека, а од поменутих 363 истражено је тек 48 гробова.
Године 2013. некропола са стећцима на локалитету Црквине у Бјелосављевићима проглашена је националним спомеником Босне и Херцеговине.
Други, не мање значајан локалитет стећака налази се у Лубурића пољу, нетом уз магистрални пут који води на сјевер. Опет, неких 5-6 километара далеко од Сокоца. Уствари, то су два локалитета, Баре и Плоче, који су међусобно удаљени тек неких 150 метара и укупно имају 134 стећка. Три године прије Бјелосављевића, дакле – 2010. године, некропола у Лубурића пољу је проглашена националним спомеником Босне и Херцеговине, а 2016. је уврштена и на Унескову листу свјетске културне баштине.
За разлику од некрополе у Бјелосављевићима, на магистралном путу који води поред Лубурића поља не постоји нити један знак, нити један путоказ који би путнику намјернику наговијестио да прилази, или пролази поред нечега што је у свјетским размјерама признато и прихваћено као опште добро, као благо достојно пажње и памћења човјечанства.
И наравно, и овде се морала разгртати висока и пожутјела трава.
Помислих:
– Овде је довољно да разгрнете траву, па да попут Алисе која отвори врата земље чудеса, ви отворите широке капије чудесних свјетова прохујалих стољећа и миленијума.
Да, да! Не само стољећа, него и миленијума!
Но, да се ми вратимо у Бјелосављевиће, да повежемо и миленијуме и раније поменуту Гласиначку културу.
Положивши длан на први стећак у Бјелосављевићима ја сам, уствари, дохватио црвену нит која је стрпљиво чекала да је повучем како би ми одмотала четири миленијума дуго предиво историје на овдашњим просторима.
Загребао сам патину заборава и прозори у прошлост су се почели отварати.
Године 1886, убрзо након што је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину, кренула су археолошка истраживања на локалитетима Гласиначког поља и околине. Током петогодишњег истраживања, откривено је и евидентирано око 1200 гробних хумки, или тумула, или кургана (које локални живаљ назива громилама, а које су често концентрисане у групе или некрополе), те око 50 градина – утврђених насеља на околним брежуљцима.
Практично, годину дана након аутроугарске окупације – 1880, поручник и археолог аматер Јохан Лекса је приликом изградње пута од Подроманије према Рогатици, поред ријеке Решетнице, а недалеко од већ познатих нам Бјелосављевића, отворио прве тумуле, и између осталих налаза, пронашао и чувена бронзана гласиначка култна колица која „вуку“ двије птице.
Tог тренутка Гласинац је уз фанфаре гордо умарширао у престижно друштво археолошких налазишта европског значаја, док су гласиначка колица добила истакнуто мјесто у Природњачком музеју у Бечу, али и у литератури, књигама и уџбеницима диљем планете.
Током првог десетљећа аустроугарске окупације неколико стотина археолошких налаза не само са локалитета на романијској висоравни, него и са осталих праисторијских локалитета у Босни и Херцеговини, завршили су у Природњачком музеју у Бечу, али и у археолошким музејима Загреба и Сплита, као и у збиркама фрањевачких самостана у БиХ.
Занимљив је податак да је Аустрија 2016. године израдила реплику Гласиначких колица, драгуља гласиначке културе из 7. вијека прије нове ере и галантно и несебично даривала их Земаљском музеју Босне и Херцеговине. Ово треба упамтити, наравно – као један од безброј колосалних бисера цинизма који могу да изњедре само западне империјалистичке културе. А Босанци да то купе…
Елем, Гласиначка колица из 7. вијека прије нове ере симбол су и печат онога што се у историји назива Гласиначком културом. Колица су настала у периоду када се Гласиначка висораван ближила свом врхунцу у економском, политичком и културном контексту. Било је то вријеме када се гласиначка прича ближила свом посљедњем поглављу, попут необичног житија чије су прве странице биле исписане више од хиљаду година раније, још у енеолиту – „каменом бакарном добу“, у вријеме првог насељавање Гласинца.
Период развоја Гласиначке културе у распону од 1800. године п.н.е. до 250. године п.н.е. хронолошки је подијељен у пет карактеристичних фаза, од малобројног становништва хетерогеног поријекла који су сточари-номади у бронзаном добу, до процвата заједнице, када се сусрећемо са највише гробова и градина и када је коначно, као одређена културна цјелина, искристалисана Гласиначка култура жељезног доба.
Сажето, Гласиначка култура је најизразитија група из периода бронзаног и жељезног доба на подручју средњег и западног Балкана која се издваја по својим локалним обиљежјима, као што су тумули који често „граде“ некрополе, те градине и сувозид. Будући да је невелико Гласиначко поље са платоом који га окружује било прво, најзначајније и најбогатије налазиште археолошког материјала, читава та културе добила је назив – Гласиначка култура.
Али, наравно, мора се имати у виду да је Гласиначка култура у географском контексту много шири појам који је многоструко надрастао Гласинац и романијску висораван. По својим стварним географским одредницама, Гласиначка култура обухвата још и југозападну Србију, Црну Гору и источну Херцеговину, док Цетинска култура у данашњој Хрватској и Мати-култура у сјеверној и средњој Албанији чине њен западни, односно – јужни огранак.
Осамдесеттрогодишњи деда Милан, човјек који је радни вијек проживио у Сарајеву, рођен је и дјетињство и младост провео у Кострешима, у селу које се на висини од око 1200 метара угнијездило на питомој ливади окруженој непрегледним шумама „јелика и оморика“, негдје под ревером романијске доламе. Чуст, чио, насмијан и од јутра распјеван, он у маниру истинског гурмана крцка девету деценију живота у својој пространој кућу на Сокоцу. И, управо из те куће ja сам овога љета одлазио у сусрет минулим вјековима и еонима, треперећи од узбуђења које доноси потрага за немјерљивим, а заборављеним благом.
Изнад дедине куће се плави небо, а раним јутром, док се праменови магле растежу доле по тајновитом Гласиначком пољу, имате утисак да сте изнад облака, а да је ова кућа, и овај градић, и цијела ова висораван – чардак и на небу и на земљи!
На раскршћу путева и времена…