Горели су и земља и небо. Војници су бранили своју државу, ону за коју су приликом доласка на служење војног рока положили заклетву да ће је, ако затреба, бранити животима. И дође то време, та 1990. година, кад су Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ) рушили, убијали њене грађане… Опет је крварио Кордун, јер су хрватске снаге које су разбијале тадашњу заједничку земљу најпре кренуле да опкољавају и заузимају касарне Југословенске народне армије (ЈНА), где су војни рок служили голобради младићи, дечаци који су преко ноћи постали ратници.
И би као у оној песми Десанке Максимовић, „а њих је било десет на једнога”, али то није уплашило војнике који су бранили касарну „Мекушје” код Карловца.
Међу њима било је и оних из Црне Горе, попут Дарка Војислава Влаховића, који је имао само 19 година. Хрватска паравојска свакодневно је нападала војску и српско становништво, па је и његова јединица укључена у ратна дејства на Кордуну. Изузетно храбар у одбрани „Мекушја” код Карловца од жестоких напада хрватске паравојске, погинуо је у кругу касарне 28. децембра 1991. године од гелера непријатељских граната.
„Био сам ту кад је херојски погинуо. Био је невероватно храбар. Много јада нам је задавао један усташки тенк који је кроз мале отворе кућа гађао наше положаје, одакле год дејствовали. Једног тренутка Влаховић се с војницима договори, без одобрења старешина, да усмере дејство према непријатељу и тенку, само с ватреног положаја где се не налази Влаховић. Неколико наших војника бацише ручне бомбе, дејствујући и тромблонима. Два наша митраљеза отворише жестоку ватру. Влаховић осматра положај где вири тенковска цев. Пошто тенк није био у правцу одакле се отворила жестока ватра, морао је да се покрене и извуче цев из отвора зида па да увуче цев у други отвор на зиду и дејствује по положајима где је отварана јака артиљеријска ватра”, прича за „Политику” Иван Милошевић, који је у војци био десетар.
Влаховић, наставља наш саговорник, тада је наредио војницима да се сви повуку у дубину кантине, где су заштићени од ватрених дејстава.
„На борбеном положају остао је само Влаховић, чекао је да посада тенка наседне на нашу провокацију. Имао је ручни противтенковски пројектил и у тренутку кад је тенк протурио цев кроз отвор зида, око соколово добро нанишани, чврсто стеже пројектил и чека. Тенк поче полако да се повлачи назад и извлачи цев. Кад је цев била скроз извучена из отвора, не трепнувши и не мрднувши, Влаховић активира пројектил. Би снажна експлозија, дим и ватра из тенка. Био је то спасоносни погодак. Пројектил је прошао кроз отвор и директно погодио тенк”, присећа се Милошевић.
Скоро да једва успева да настави причу, каже: „Кад је хтео да се повуче и крене у сигурно склониште где су га чекали другови, пало је неколико минобацачких мина поред њега, смртно га ранивши. На место погибије Влаховића дођоше старешина и његова десетина. Унесоше тело на безбедно, у кантину.”
Није било пуно времена за опроштај од друга, уследило је хрватско гранатирање. Дарко Влаховић, херој, сахрањен је уз војне почасти 2. јануара 1992. године на гробљу у Сретенској Гори, Ровца. За изузетне војничке врлине и храброст у току ратних сукоба унапређен је у чин млађег водника и постхумно одликован Орденом за храброст Председништва СФРЈ. У знак признања за испољени патриотизам у одбрани отаџбине, име јунака, млађег водника Дарка Влаховића, урезано је на споменик у касарни „Маслине” у Подгорици да сведочи о генерацији регрута достојних ратне славе својих предака.
