У београдској Јовановој улици 11. јула 1982. године преминуо је Мехмед Меша Селимовић. Имао је је 72 године када је мирно уснуо док је на телевизији гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства.
Било је тачно 22х, а дуго након што је отишао поред његовог непокретног тела седела је његова Дарка – жена због које је вредело ризиковати све, што је Меша и урадио.
Али да почнемо од почетка…
Алија Селимович, Мешин отац, изјашњавао се као Србин муслиманске вере. На почетку прошлога века то је било нормално и уобичајено. Према деци је био строг и далек. Припадао је оној старој генерацији која је била потпуно турски оријентисана, религијом, (мада није био строго религиозан, само је поштовао највеће муслиманске празнике), одећом, намештајем по кући, писмом које се звало арабица и представљало неку мешавину арапског и хрватског језика.
Меша је имао два брата, Теуфика и Шефкију.
Шефкија Селимовић је био шеф команде тузланског краја коме су усташе похарале и попалиле кућу и окућницу. Негде пред крај 1944 сазнао је да му је, пуком срећом, жена преживела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу. На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па Шефкија узима из Главног магацина кревет, орман, сто, столицу и пар неоходних ситница. То је био неопростив грех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице где су два брата комунисти и борци. Стрељан је у зору, невин, жртвован слепој идеологији која није имала разумевања за радост човека коме се враћа жена из усташког пакла и којој жели да створи какав-такав дом. Најстрашније од свега је држање трећег брата – Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтео да се укључи и интервенише за брата.
Меша никада није опростио Партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност и незаузимање за очигледно невиног човека. Никада није престао ни да трага за његовим гробом, остало је непознато где је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце. Да им се не зна гроб ни знамење да су постојали.
Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек дело, “Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје последње речи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: “Брате, нисам крив”.
Меша је основну школу и гимназију завршио у родном граду, да би српскохрватски језик и југословенску књижевност завршио на Филозофском факултету у Београду.
Његова прва жена била је Деса Ђорђић, професорка фискултуре у тузланској Гимназији. Они који су је познавали кажу да је била висока, витка, окретна, жустра, али и размажена жена навикнута да све добије. Са Мешом је добила ћерку Слободнаку.
Меша Селимовић је у Београду срео Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске и бесповратно се заљубио у њу. Меша се толико заљубио у Дару да је био слеп и глув за све друго, јер је знао да је она за њега – дар од Бога.
Деса је толико замрзела Дарку да ју је жигосала као прељубницу, браколомку, разарачицу дома, неморалну жену. Њена љубомора је била толико јака да је Меша морао да изађе пред суд своје партије да се оправда и објасни. Зашто је оставио жену и ћерку?
Предложено је да се казни строгим укором, али га је Комитет савезних министарстава казнио искључењем, због неискрености према партији и кршења партијског морала. Наиме, неко ко је из партизанске породице, прикладно ожењен женом такође партизанског опредељења, није смео да помисли да, као неки неморални буржуј, има љубавницу, и то ћерку краљевог официра!
Ово је био веома болан моменат за Мешу, коме је партија сурово и неправедно одузела рођеног брата.Тако се његова партија, којој се из идеала о равноправности и истинском вредновању човека давно придружио, поново огрешила и покушала да му истргне и другу љубав, ону према жени.
Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бежањем некадашњих пријатеља, ни бедом, суровом бедом коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.
Пар је добио две ћерке и наредних 20 година провео у борби за своју љубав. Сви су их игнорисали, одбацили и презрели. Меши је најтеже пало одбацивање колега:
„Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух, или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Како су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите?” Овако описује своје стање у “Тврђави”, другом великом делу у коме је описао своју животну причу.
„Босна је тешка, теретна земља у којој није лако живјети ако си центиметар виши од осталих. А мени је судбина доделила тај центиметар и осудила на вјечно испаштање“.
Уморан од нападања и неразумевања, од оптужби за национализам, опортунизам, проглашаван дисидентом и непријатељем, сит искошених погледа и лицемерства, заувек напушта Сарајево и долази у Београд. По сопственом признању, тих девет година живота у средини која га је прихватила, волела, прознавала, у којој он и Дарка нису носили печат који у Босни никада није био скинут, биле су најбоље године њиховог живота.
Сахрањен је у Алеји заслужних грађана, а званичн органи СР Босне и Херцеговине су након његове смрти тражили да се Мешини остаци пребаце у Сарајево и да тамо буду покопани, али до тога никад није дошло.
Његове ћерке и данас живе у Београду.
