Момо Капор је био истакнути југословенски и српски књижевник, сликар, новинар чији је рад оставио дубок траг у нашој савременој култури.
Својим пером увек се освртао на кључне теме, а најлепше је описивао Београд. Његов књижевни опус обухвата широк спектар жанрова, укључујући романе, приче, есеје и путописе. Носталгија, идентитет, љубав и меланхолије биле су ствари које су га највише интригирале, често је осликавао живот у балканским градовима кроз богате описе и карактере.
Поред књижевности, Капор је такође оставио значајан траг и у области ликовне уметности. Његове слике, често инспирисане балканским пејзажима и фолклором, истичу се богатством боја и емотивном дубином.
Као новинар, Капор је био познат по својој оштроумности и духовитости. Писао је за бројне новине и часописе, пружајући свој јединствени поглед на актуелне догађаје и друштвене феномене.
Његова способност да ухвати дух времена и људске емоције чини га једним од највољенијих књижевних стваралаца са простора бивше Југославије.
О посети Хиландару писао је са особитим одушевљењем, сматрајући га идеалним местом за једног писца.
– Велика лекција коју сам добио у животу је лекција из Хиландара. Кад одеш на Хиландар и останеш неко време, вратиш се потпуно ослобођен сујете.
Једноставно схватиш да ниси нико и ништа и да је то фантастично и да све те глупости којима си робовао, успех, новац, слава, да то све не вреди ништа. То је такво место где се за време ноћног бдења појављују сви мртви и сви живи и ти се ослобађаш терета овог света, приближаваш се највишем степену духовности и изгледа ти бесмислена реченица коју си до тад употребљавао: Идемо на то и то место, тамо се добро једе.
То је највећа глупост, коју сам изговарао често у животу. Што каже Кончаловски, на пољском ве-цеу код његове мајке гости су писали: Овде се завршава кулинарска уметност госпође Кончаловски.
Не падати више на памет да се нервираш што ниси добио неку награду, изгледаш самом себи бедан када се сетиш да си се нервирао што ниси заступљен унекој антологији, што те нису негде позвали, а ја никуд ни не идем углавном.
Хиландар је место где је време стало. Оно тамо ништа не значи. У њему су у сваком тренутку сви живи и сви мртви. У разговору са калуђерима, мало-мало, па неко помене оца Саву који је рекао да сада треба радити ово или оно. Питао сам ко је отац Сава, кога тако често помињу.
Он је тамо непрекидно, као да је жив, само мало одсутан, као да је отишао на метох у Какову код Јерисоса, па ће да се врати.
У таквом духовном стању, које прожима живот у Хиландару, човек може да остане само један дан, ноћ или читаву годину, или као неки од монаха и пуних четрдесет, тек, ходочасник ће постати бољи човек.
То је идеално седиште за једног писца, који такву врсту аскезе и монаштва обавља увек када пише књигу. Није случајно што је Хиландар најстарије седиште наше писмености и књижевности, што су тамо писали највећи духови које има овај народ.
И уопште, када ћете доћи у Хиландар? То путовање се не планира; једноставно, нешто вас позове и ви осетите да морате да одете тамо и није добро да одете пре него што осетите да би требало.
Пут у Хиландар није туризам, већ лекција из људскости, могућност даосетите због чега се разликујете од животињског царства или царства бизнисаи политике.
Сви људи који јуре за новцем, којима је стицање основни циљ уживоту, који стално играју рулет и мисле да су бесмртни, а онда прочитате да су у затвору, или да су умрли од инфаркта, да су заборављени за недељу дана и поред обећања загрцнутих на сахрани да их никада неће заборавити, сви они би морали да се замисле, можда посете Хиландар и проведу тамо неко време, да виде да није ствар само у јелу и пићу ни стицању, већ у мудрој реченици покојног оца Митрофана: “Наше је само оно што дамо другима“ – истакао је својевремено Момо Капор.
