Аутизам – данас међу нама, на улици, у парку и школи, сутра међу нашим пријатељима, а већ прексутра код нас у породици… Наиме, бројке деце оболеле од аутизма расту геометријском прогресијом, најновији подаци америчког Центра за превенцију и контролу болести говоре да се ради о преваленци код једног од 36 детета. Ове застрашујуће бројке непроглашене епидемије требало би да нас натерају да се дубоко замислимо над светом у којем живимо и над будућношћу истог уколико нешто не предузмемо.
Са медицинске тачке гледишта, узрок је непознат, лек не постоји. Зашто је и да ли је заиста тако?
Иако нисам лекар, број прочитаних студија, одгледаних вебинара светски признатих стручњака из ове области, али и искуства родитеља чија су деца изгубила дијагнозу или значајно ублажила симптоме помоћу медицинских третмана, обавезује ме да изнесем своје мишљење.
Чини се да највећи проблем код успешности студија представља постојање појма „спектар аутизма”, који подразумева да се на основу одређених сличности у симптомима, обједињује у целину једна прилично хетерогена популација деце, народски речено неспојиве бабе и жабе. Стога клиничке студије нису показале успешност за свако дете укључено у студију, али за неке од њих јесу, и свака од бројних студија јесте за понеко дете! Из тога се може закључити да лека за аутизам неће ни бити, све док је дефиниција аутизма спектар, али и да се врло вероватно ради о поремећајима са различитом етиологијом, те да је могуће да нема једног, него више лекова за разне „аутизме”.
Сличности у симптомима се логички пре могу објаснити сличним тренутком у развоју када се јавља аутизам, него што говоре у прилог заједничком узроку. И заиста, међу децом са аутизмом наћи ћете популацију са генетским мутацијама, епигенетским променама, имунолошким поремећајима, аутоимуним енцефалитисима, гастроинтестиналним поремећајима, епилепсијом и секундарном митохондријалном дисфункцијом.
Из свега наведеног треба да извучемо закључак да не треба губити наду, али и да је пред медицинском струком велики изазов. Наиме, чини се оправданим да у дијагностици и третману обавезно учествују специјалисти генетике, гастроентерологије, имунологије, психијатрије и неурологије, те да се након добијања дијагнозе врше медицинске претраге из свих наведених области… Намеће се и потреба примене „оф лејбел” лекова за третирање овог поремећаја, јер одобреног једног лека за аутизам сва је прилика неће бити, а времена имамо све мање.
Како би се ови изазови успешно превазишли, потребна је континуирана едукација лекара у овој области, а у свету заиста има светлих примера добре праксе. Неке од најеминентнијих стручњака у овој области имали смо прилику да угостимо на акредитованој медицинској конференцији SEECA, која се одржала у Београду пре две године.
Поред медицинског третирања, за достизање пуног потенцијала деце са аутизмом потребни су стални логопедско-дефектолошки третмани који нажалост нису доступни у оквиру државног здравства, па у том правцу очекујемо да држава или омогући запошљавање медицинских сарадника или рефундацију третмана у приватној пракси.
Имамо и алтернативно решење, а то је да прихватимо да ће сутра свако десето, пето, треће дете бити аутиста и да је то нова нормала, неуродиверзитет са којим живимо. Тешко ће то поћи за руком мајци која гледа дете које лупа главом у зид, а још теже ће друштво поднети финансијски терет целоживотне социјалне подршке толиком броју особа…