Миодраг Петровић Чкаља је рођен тачно пре 100 година, на светски дан шале, 1. априла 1924. године.
Сигурни смо да ништа није случајно, па тако ни то да се најпознатији комичар са ових простора родио баш 1. априла. Свој надимак по ком га је знао свако од Триглава до Ђевђелије, зарадио је још у најранијем детинсјтву. Добио га је од школског друга.
„Био сам танак као чакља, провидан. Сувонајв и штркљаст, али је од чакља у добацивању и задиркивању постало Чкаља“, тако је објаснио порекло властитог надимка.
Чкаља је глумом почео да се бави у гимназији, да би током Другог светског рата постао припадник Културно-просветне екипе партизанске 47. дивизије. После рата уписује ветерину у Београду где наставља да глуми у културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“.
Убрзо постаје члан Драмског студија Радио Београда, на коме је емитована хумористичка емисија Весело вече, одакле почиње његова популарност.
Крајем 1950-их се појављује у улози кувара Јордана у првој серији Телевизије Београд – Сервисна станица, у режији Радивоја Лоле Ђукића.
Био је то почетак лепе сарадње коју ће двојица колега надаље развијати, о чему сведочи и његова наводна тврдња да је поједине ликове писао посебно за Чкаљу, пише данас.рс
Чкаља и његове улоге по којима их памтимо
У наредних неколико деценија Чкаља ће оставити неизбрисив траг у домаћој кинематографији првенствено улогама Јованче Мицића у Путу око света, Живадина Јарића Јарета у серији Камионџије и њеном наставку Камионџије опет возе, пољар Лијан у филму Орлови рано лете и многи други.
За живота је, између осталог, постао лауреат Стеријине (1974) и Седмојулске награде (1977), док је последње године живота провео ван камере и јавности, у кругу породице, „као и сваки пензионер“.
Једини политички излет Миодраг Петровић је имао у предизборној кампањи 2000. када је подржао Демократску опозицију Србије (ДОС), која је потом сменила с власти Слободана Милошевића, тадашњег председника Југославије и Социјалистичке партије Србије (СПС).
Годину дана пре смрти добио је и, тада новоустановљену, награду за животно дело „Цар Константин“, на Филмским сусретима у Нишу, када је се у говору пред публиком захвалио „шефу самопослуге, комшиници која му остави млеко испод тезге и поштару“.
„Хвала, Србијо, пустили сте ме да глођем коске“, закључио је.
Преминуо је 20. октобра 2003, у Београду, на Дан његовог ослобођења у Другом светском рату.