Све су јачи гласови о политичкој елиминацији предсједника Републике Српске Милорада Додика „по сваку цијену“, за шта је, наводно, резервисана и британска јединица НАТО снага.
Умјесто смиривања узаврелих тензија, из Сарајева, стижу позиви за додатни ангажман и новим распоредом НАТО и ЕУФОР трупа у БиХ.
Коме и зашто не одговара „мирна Босна“!?
Замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Денис Звиздић поново призива НАТО трупе у Брчко и појачан ангажман ЕУФОР-а у остатку Српске, гдје живе, како каже, угрожени повратници. Ни ријечи о угроженим Србима у Федерацији – у Возући, Тумарама, Мостару, Зеници, гдје без трага и даље Срби нестају, пале се тробојке, скрнаве богомоље.
– Господин Звиздић нема мандат да оцјењује безбједносну ситуацију у БиХ а једини који има мандат је ЕУФОР, а на састанку прошле седмице који сам имао са командантом ЕУФОР-а генерал Штиц је јасно и гласно рекао да се ситуација по питању безбједности није промијенила и да ми немамо безбједносне изазове већег степена – изјавио је замјеник министра одбране у Савјету министара Александар Гогановић.
Ненад Нешић Звиздићу одговара да НАТО плаћенике распореди по Сарајеву, гдје грађани готово свакодневно свједоче бомбашким нападима, паљевинама, мафијашким обрачунима. Тако је било и протекле ноћи када је на кућу начелника општине Стари Град Ирфана Ченгића бачена бомба.
– Ако су бомбашки напади промјене које нуди Звиздић, нека хвала. Република Српска никад није била пријетња по безбједност, ни БиХ, ни другим у региону. Нажалост бројни извјештаји поједине групе унутар Федерације БиХ јесу маркирали као пријетњу глобалној безбједности због своје повезаности са Исилом – истиче Нешић.
Колико год доказа се понудило да пријетње долазе из другог ентитета, насртаји на Српску не престају. Спиновање Сарајева и наклоњених му амбасада, изњедрило је озбиљна обавјештајна упозорења о покушају хапшења предсједника Српске Милорада Додика. Спомињу се, за такве акције, намјенске снаге НАТО-а. Истовремено, из америчке обавјештајне заједнице стижу конструисани извјештаји каку су Срби на Балкану безбједносна пријетња Америци. Стручњаци не искључују западњачку тежњу за новим жариштима.
Мирослав Бјеговић, професор безбједносних наука и специјалиста за тероризам истиче да се поставља питање чији је циљ започињање рата на Балкану и да ли је тај циљ, управо оних који се мјешају у унутрашње односе других држава.
Западњачку наводну демократију Срби су много пута искусили. Чак и послије рата. Србе већ двије деценије боле ране свештеничке породице Старовлах, коју су у злочиначкој акцији, бестијално претукли, под НАТО-овим шињелом амерички и британски војници, уочи Васкрса 2004. године. На српско достојанство ударили су експлозивом, кундацима, бејзбол палицама, стављајући неизлијечиве повреде свештенику Јеремији, вјероучитељу Александру и цијелој породици. И потпуно демолиран Парохијски дом.
– Са физичким посљедицама прије свега мој брат, а и отац и мајка, која је претрпјела велику психичку тортуру то вече, суочавају се сваки дан. И оне су све теже како вријеме одмиче – додаје Мирослав Старовлах.
– То је била порука – буквално можемо да радимо шта хоћемо, кад хоћемо и како хоћемо. Све оно за шта се бори политичко руководство Републике Српске, је управо то да нам се такве ствари не би дешавале – наводи историчар Александар Костовић.
А дешавале су се и пречесто. Милован Бјелица, два пута исте године и буквално је киднапован! И два мјесеца затворен на непознатој локацији. У контејнеру под јаким свјетлима, прегласном музиком или језивим крицима и дан и ноћ. Са лисицама на рукама и врећом на глави. Извођен је на симулирано стријељање, па враћан у тамницу. Пријетили му Хагом, чак и Гвантанамом.
Двије године касније насрнули су на породицу Абазовић у Бјелогорцима код Рогатице. У породично домаћинство упали уочи Божића. Убили Раду, мајку петоро дјеце, тешко ранили – тада једанаестогодишњег сина Драгољуба. Супругу Драгомиру пуцали у главу. Пред малољетним дјететом убили су Симу Дрљачу, пред петоро туђе – деветогодишњих каратиста које је возио на такмичење – Драгана Гаговића из Фоче. Исте године у Угљевику Крсту Мићића. У класичној егзекуцији – с леђа, жељезничара Видоја Томића – на радном мјесту, на прузи у Штрпцима. И све некажњено. Јер кад НАТО затвара, пребија и убија нико не одговара.
