Парастосом за 4.000 припадника Сарајевско-романијског корпуса и Полиције Републике Српске у манастиру Свети Георгије на Равној Романији и полагањем вијенаца на Спомен војничком гробљу „Нови Зејтинлик“ на Сокоцу те низом духовно-умјетничких манифестација у Источном Сарајеву обиљежена је 28 годишњица егзодуса Срба из оних дијелова Српског Сарајева који су након Дејтонског споразума припали Федерацији. Кроз голготу до слободе, прошло је близу 120.000 Срба који су са собом носили посмртне остатке најмилијих.
Ране на срцу због смрти јединца Предрага нису ни зацијелиле, присјећа се Драгица Арсић, а већ се спремала да са хиљадама својих сународника напусти Средње код Илијаша.
Већ једном је бјежала с породицом из Сарајева 1992. године, у марту 1996. по цичи зими заувијек напушта родни град, са собом носи кости мртвог сина.
– 20.јуна 1995. године је погинуо. У Средњем био сахрањен, изнијели га на Соколац. Мој муж је рекао – ја га неће оставити доље, идем тамо гдје се сви борци копају. Камиони и камиони су прошли и све је ишло преко Средњег – присјетила се Арсићев, мајка погинулог борца ВРС.
Путевима окованим ледом и снијегом, у камионима, аутобусима, запрежним колима неријетко и пјешице десетине хиљада Срба из Сарајева креће у неизвјесност. Највеће протјеривање једног народа на тлу Европе у посљедњим деценијама памтимо по библијским сценама ископавања и изниошења посмртних остатака погинулих српских бораца и цивила.
– То су били трагични тренуци за те људе и ко год је гледао те потресне слике никада му неће изаћи из главе. Ти људи су пропатили много у току рата, а потписвањем мира дошле су пријетње из Федерације да ко год је носио пушку да ће бити процесуиран и бити кажњен. Раселили су по читавој Републици Српској, жељели су да живе на слободној територији у Српској – узакао је Данијел Егић министар рада и борачко инвалидске заштите Републике Српске.
Бошко Томић изасланик српског члана Предсједништва навео је да мјесец фебруар и март 1996. године спадају у један од најтежих тренутака за српски народ Сарајева.
– То су били тешки тренуци и то је преживо овај народ и због тога ови тренуци треба да служе за сјећање на оне који су дали животе за Републику Српску – додао је он.
Надљудским напорима војска и Полиција Републике Српске заједно са народом издржали су више од 30 непријатељских офанзива у Српском Сарајеву, слобода је скупо „плаћена“ са 4.000 живота. Имена српских хероја уклесана су на зидовима манастира на Равној Романија а њих 949 вјечно почива на Новом Зејтинлику.
– Данас смо се окупили овдје да на овом светом мјесту да одамо почаст и помилимо се Богу за душе наше браће који су положили животе на бранику отаџбине и да им кажемо да ћемо их се сјећати и док их се сјећамо живјеће и они и али и слобода за коју су дали животе – поручио је Радан Остојић предсједник Борачке организације Републике Српске.
Одбрањено у рату: Вогошћа, Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Грбавица, Рајловац и друга насеља „цртачи“ мапа из Дејтона као на „тацни“ поклонили су Федерацији. Не желећи да живе под туђинском влашћу и оправданом страху о најављених репресалија према сваком Србину које је носио пушку, крећу у егзодус.
– Жртва сарајевских Срба је била немјерљива и да је себе уткала у темеље Републике Српске, али и у темеље многих других општина гдје су Срби из Сарајева отишли и наставили своје животе. Данас имамо Источно Сарајево са 65.000 људи гдје живи један број избјеглих Срба из Сарајева – рекао је Љубиша Ћосић градоначелник Источног Сарајева.
Милован Бјелица начелник општине Соколац каже да су по ноћи сахрањивали мртве на температури 30 степени испод нуле.
– Било је случајева да су очеви сахрањивали три сина, отац и два сина – каже Бјелица.
Изгнанство Срба из Сарајева нема бројчану димензију протјеривања Јевреја из Шпаније или Грка из Мале Азије али историја ће памтити егзодус мртвих јер нема примјера да је један народ са собом носио кости најмилијих.
Зато трагична епопеја и жртва Срба из Сарајева заслужује да остане у трајном сјећању српског народа.
