Распадом Социјалистичке федеративне републике Југославије дошло је и до гашења идеје братства и јединства. Међутим, након више од тридесет година, власти које воде неке од новонасталих држава и одбјегле српске јужне покрајине Косова, проналазе нову тачку спајања – мржњу и нетрепељивост према Србији и њеном предсједнику Александру Вучићу.
Иако званична Србија покушава да изгради добросусједске односе са свима, а трудећи се да очува свој територијални интегритет, властодршцима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и привременим институцијама на Косову и Метохији, то очигледно не одговара. Питање је због чега? Коме је у интересу да се поново дижу тензије на Западном Балкану?
Мислило се да је турбулентни период завршен, али појединци из власти три поменуте државе и јужне српске покрајине скоро па свакодневно користе сваки могућу прилику да макар једном помену Србију и њеног предсједника у негативном контексту. То се дешава често, а неки као да се утркују ко ће чешће и боље вербално напасти Вучића и Владу Србије. У неким тренуцима, сва та хајка и напади изгледају као да су плаћени од стране појединих западних држава или међународних организација, а са циљем слабљења највеће државе на простору некадашње СФРЈ.
Предсједник Хрватске Зоран Милановић, који не преза од вербалних напада на Србију и Вучића, прошлог мјесеца је Вучићеву политику окарактерисао као „купусару“, иако Хрватска, откад је постала чланица Европске уније, не смије урадити ништа без амина званичног Брисела.
Недавно је и министар вањских послова Хрватске Гордан Грлић-Радман имао испад наводећи да је Вучић трабант и сателит Русије.
Аљбин Курти, тзв. премијер привремених приштинских институција, такође свако мало покушава да убиједи ЕУ и САД, да је Србија држава која жели да дестабилизује регион. Он то чини износећи невјероватне тезе, у нади да ће издејствовати реакцију Запада. На његову жалост, Косово не признају ни све државе Запада, па његови вапаји за санцконисањем Србије и убрзањем пријема лажне државе Косово у европске институције, неће дочекати.
И у Босни и Херцеговини тамошњи представници хрватског и бошњачког народа не забобилазе Србију, када год им је потребно да нађу кривца за тренутно стање у својој држави.
Тако Жељко Комшић, хрватски члан Предсједништва Босне и Херцеговине, већ годинама тврди да Србија жели да наруши територијални интергритет БиХ.
Ни Денис Бећировић, такође члан Предсједништва БиХ не заостаје за Комшићем, те и он с времена на вријеме заблиста, а припомогну му и ратни злочинци који су убијали српску нејач током рата.
Али нешто што је најнелогичније је то да се поједини црногорски званичници утркују ко ће боље, односно дубље да забије нож у леђа Србији.
Након што је ДПС признао српску покрајину Косово као независну државу (9. октобра 2008. године), дио црногорских политичара, односно званичника, перманентно наводи Србију и њеног предсједника као дестабилизујући фактор у региону.
Оптуживање Србије за политичке неуспјехе и унутрашње проблеме је мантра које се држи ДПС годинама и једним дијелом је тако опстајао на власти – плашећи наивне великосрпским национализмом и хегемонизмом.
Сви ови напади на Србију и њеног предсједника имају сличан призвук, а долазе из држава које су распадом СФРЈ постале марионете Запада. Чини се као да сви имају истог учитеља код којег иду на рапорт и за новац, а у замјену за одржавање власти и нападе на Србију и Вучића.
Најновији талас напада на предсједника Србије могао се примјетити на панел-дискусија „Изазови и прилике за мир у Украјини: евроатлантска перспектива”, недавно одржаној у Подгорици, у организацији Атлантског савеза.
Удар на спољнополитичку оријентацију Србије и право на суверено одлучивање овог пута покренуо је предсједник Европског покрета Црне Горе Момчило Радуловић поруком да „што је Путин у Русији, то је Вучић на Балкану, то је иста пракса, разликују се само у томе што Вучић нема нуклеарну бомбу”.
„Попуштање Вучићу не води у стабилност, већ у даље сукобе”, рекао је Радуловић (познат као поштовалац лика и дјела Мила Ђукановића и ДПС-а).
Панел дискусији су између осталих присуствовали и министар одбране Драган Краповић, бивши предсједник Парламента Ранко Кривокапић, америчка амбасадорка Џудит Рајзинг Рајнке, украјински амбасадор Олег Герасименко, ДПС-ов адмирал Драган Самарџић… Дружина у којој никада не бисмо могли да замислимо и члана Демократа, Драган Карповића.
Интересантно је да сада и појединци који нису чланови ДПС-а и њихових сателитских партија, почињу да се истичу у нарушавању односа са Србијом.
Драган Краповић је на панел-дискусији оцијенио да је регион другачије оријентисан и да један број земаља не прати спољну политику, осим у дјелу о придруживању ЕУ, као што је Србија.
„Свакако мислим да је регион другачије у овом тренутку оријентисан. Једини гарант сталне стабилности на Балкану је потпуна интеграција региона у НАТО. Само тако може доћи до стабилности у региону. Морам да апострофирам ангажман ЕУ и НАТО мора бити већи. Они морају дати већи значај присуством на Западном Балкану“, рекао је Краповић.
Да ли Краповић и сви они који (ин)директно нападају Србију и Вучића сматрају да је најбоље по регион да свака балканаска држава постане марионета Запада, зарад шаке евра или долара, или су честа дружења са западним дипломатама довела до промјене ставова и развоја поданичког менталитета?
Ако једна држава одбија да одустане од дијела своје територије, као и да постане дио војног савеза који је бомбардовао 1999. године, то не значи да је та држава реметилачки фактор, већ да та држава жели да буде независна у одлучивању, што нажалост, Црна Гора, Хрватска и Босна и Херцеговина више нису.
Задатак владајућих елита у поменутим државама је да под патронатом Запада убиједе свијет да Србија и њен предсједник Вучић спремају нови хаос на Балкану, а да је једини начин да се то спријечи, инсталирање новог режима у Србији, који ће прихватити да се одрекне Косова и Метохије, а потом и приступи НАТО пакту, зарад чланства у Европској унији. На тај начин ЕУ и САД би коначно задале последњи ударац највећој земљи некада велике СФРЈ.
