Одлазиш са свог, напушташ земљу на којој су проливене и твоје и сузе, крв и зној твојих предака. Тог 12. марта 1996. године Илиџанци напуштају своју одбрањену земљу. Снијег, хладно вријеме, вјетар ковитла пахуље, као да и небо жели да поручи: „Не идите са своје ђедовине, останите на својим имањима!“ Али колона је кренула, кочнице су се поквариле, заустављање није било опција.
У тој колони нашла сам се и ја, дјевојчица којој се ближио 4. рођендан, и моја мајка. Није ово била прва селидба. Прва се догодила 19. маја 1992. године, када је моја мајка са смотуљком у рукама, то јесте са мном, бебом од тачно 40 дана, кренула, симболично – камионом, у непознато. Тада смо дошле у Неготин, градић на истоку Србије, а 4 године касније, опет у камион, али овог пута мало ближе, до Бијељине. У очима моје мајке никада се није видио страх – храбра је та жена, за њу предаја никада није била опција. Све је подносила стоички. Проналазак камиона, паковање ствари, полазак, али не и коначно напуштање огњишта.
Памтим сваки минут тог 12. марта. Камион је испред куће, ствари спаковане. Возач је Семберац, човјек баш из Бијељине, а у камиону још једна жена, из Илијаша, и она ће пут Семберије. Каже да се радује одласку из Сарајева, да једва чека, а возач камиона јој се цинично у лице насмија и рече: „Е моја госпођо, не знате ви гдје и коме идете. Сарајлије су навикле да све купују на кредит, не знате много о муци живота, а ми смо за сваки залогај пролили литар зноја и не дамо га лако.“ Није човјек много шта погријешио, али Сарајлије прескупо платише данак пријератног лагоднијег живота у свом граду.
Кренули смо, колона је непрегледна, а снијег не престаје да пада. Сви са својим мукама и животом спакованим у једну приколицу. Гдје, куда и како даље? Одлазиш у непознато. Живот сарајевских Срба, Илиџанаца, домаћина, претворио се у кулу од карата. Градили су, стварали и све је нестало у једном дану. Сада су сви на друму и већина не зна гдје ће се заустави и гдје ће да почне да гради живот испочетка. Од господе у лијепим одјелима и чувених српских домаћина направише чергу.
До Романије смо се возили сатима, ишло се метар по метар јер другачије није могло. Стотине камиона натоварених креденцима, креветима, шкрињама и оним највриједнијим – успоменама. Хиљаде душа, дјечије и буице суза одраслих, све то видјеше романијски друмови. Најпотреснија је то слика новије историје.
Возач је исцрпљен, пауза се морала направити. Заустависмо се у Хан Пјеску, ресторан „Јела“. Слика која ће ми заувијек остати урезана у памћење. Испред ресторана је велики паркинг, а на њему десетине паркираних возила. Излазимо из свог камиона, а оштри ханпјесачки ваздух реже по лицу, вјетар је јак, пахуље као лоптице за стони тенис. Мама ме узима за руку и крећемо према ресторану у нади да ћемо успјети да се мало загријемо и одморимо. Отварају се врата и дочекује нас слика која се не може видјети ни на филму. Душе се дијеле, закорачити се не може, људи леже на поду или напореданим столицама, умотани у ратне, тамно зелене деке, које су имале опор и неугодан воњ нафте, зноја и прашине – тај мирис ми је све до данас остао у носном каналу, не лапи. Немамо гдје да станемо, а не да сједнемо или легнемо, једина оција је била да се вратимо у хладну кабину и ту одморимо. Мени намјестише јастуке скинуте са собне гарнитуре, покрише ме јакнама и преспавах до јутра. Рано у зору настависмо даље до коначног одредишта (само смо мислили да је коначно). Пут је био проходнији, већина је без паузе возила цијелу ноћ и колона се расула. Неки су вјероватно већ то јутро били у градовима које су морали да присвоје као своје, а за те градове они никада нису били њихови и заувијек остали избјеглице и „дошле“, шанери из Сарајева.
У наставку пута углавном су сви ћутали, вјероватно поставши свјеснији шта се заиста догодило. Попустила је напетост око паковања, гужве и као да одједном сви схватише – напустио се кућни праг, оставиле су се куће у којима су рођени и оставила се земља која их је отхранила. Мук.
Бијељина, равница, пустош и непрегледна поља на која ће се засадити купус и кукуруз, а и населити сарејевски Срби. Стигли смо, то је то. Истоварамо ствари, поздрављамо се са госпођом из Илијаша и са возачем, а дочекује нас мамина другарица и њен отац, код којих треба да останемо неколико дана, док не видимо шта и куда даље. Примили су нас, угостили и утјешили. Сјећам се да смо тада остали до дубоко у ноћ, оне су причале, а ја сам се играла и гријала покрај краљичине пећи док нисам заспала.
Свануо је 14. март, устајем, доручак на столу, сви смо ту, а покрај стола спакован или нераспакован, спреман смеђи кожни кофер. „Мико мој, враћамо се на Врело Босне“- мајка је одлучила да се врати и сачува своју кућу и земљу.
И опет на пут и опет на романијски друм, сада у наранџастом комбију и са неколико жена, али овога пута са неким сјајем у очима, враћамо се кући, враћамо се корјену, па како драги Бог буде хтио.
Долазимо на Илиџу, запаљена је, сва гори, треба да се избрише сваки траг постојања Срба на тим просторима. Аутобуска станица, пијаца, робна кућа, ћилимара, фабрике, све је демолирано и уништено. Ружна слика, али неће нас спријечити да се вратимо и наставимо живот на својој земљи. Излазимо код храма Светог Саве на Врелу Босне, мами је у једној руци кофер, а у другој моја рука, храбро прелазимо улицу и корачамо ка нашој кући… Остало је историја.
