Предсједник Србије Александар Вучић уручио је традиционалне Сретењске ордење заслужним појединцима и институцијама.
Вучић је на свечаности изјавио да данас, 40 дана после Божића, славимо Сретење које је за Србе Сретење „црвено слово“, најважнији дан у вјерском, политичком, културном и историјском календару Србије.
– Много тога смо започели, направили, завршили на Сретење. Најгласнија и најјаснија порука још из Марићевића јаруге била је да се глоба давати не може, нити трпјети зулум и неправда – рекао је Вучић.
Указао је на најважније догађаје у основању модерне српске државе.
– Први је ослободилачка револуција, други је организација и уређење државе. При том су један и други тијесно повезани, зависе један од другог условљавају се међусобно. Али ћу данас, прије него што вам уручим признања, да укажем на, по мени најважнију везу међу њима. Та веза су људи, они који су имали снаге да оба велика посла изнесу, па и по цијену сопствене жртве. Они чији су снови били толико велики да су морали бити остварени. Србија данас није ништа друго него негација и оне ватре која је у њима горјела. Наставак, природан и велик, оних чежњи које су они имали. Историја је ту веома јасна. Све ми можемо да замислимо, све да до танчина испланирамо, израчунамо, али без људи, без тог жара који само у њима може да постоји, без њихове спремности, снаге, вјере, ниједан посао не може да буде не само завршен, него ни започет на прави начин. Карађорђе Петровић, људи који су се на сретење 1804. године окупили у Марићевића јарузи, кнез Милош, Димитрије Давидовић, Милета Радојковић… Сви они нису само заслужни вјечни очеви ове државе и ове нације, него најбољи примјер огромне вјере и моћи – казао је он.
Први Српски Устанак и Сретењски Устав су резултати дуготрајних историјских процеса, током којих је у силне несреће раслојавања и расељавања један народ успио да преживи и да сачува и развије тај дух из којег се рађа најбољи људски револуционарни материјал, рекао је Вучић.
– Вјековима раније Србија је била земља без људи. Дио народа је отишао ка мору и Млецима, дио је у две велике сеобе прешао две велике реке и допао под власт и заштиту Аустро-Угарских Цезара. Они који су остали изборили су се око онога што им је преостало, патријархалне заједнице око своје вјере и око предања некада славној Немањићкој држави. У XВИИИ вијеку Срби у ком год царству да живе, живе на граници као војници и они који служе војним потребама. То је подразумијевало и неку врсту аутономије и различите повластице, али је то проузраковало и сасвим ново повезивање из којег је настала свијест о томе да нисмо тек тако нестали као народ, него да нас има на разним странама. Приче ускока и хајдука са југа и родољубиве прогресивне идеје са сјевера донијеле су у Србију нови вјетар слободе и нову наду да је могуће поново створити своју државу. Дивљање Дахија, а башибозлука који су такође населили границу, убрзало је потребу – констатовао је он и додао:
– Не смијемо да заборавимо онај најважнији детаљ. Људе, наше храбре људе, српског сељака и његову снагу. И Карађорђа, човјека из сиромашне породице који је сам израстао, учио, војевао, постао газда и кренуо да сања српску државу за све нас. И никада није заборавио одакле потиче. Између првог и другог састанка у Орашцу, он је пјешице, корак по корак обишао буквално читаву тадашњу Србију. Ушао у свако село, сваку кућу, разговарао са сваким домаћином, чуо њихове жеље, питао шта је потребно. Радован Самарџић, који је о томе писао, каже како је прије устанка Карађорђе знао три основне потребе код Срба. Да се знају морални ред и односи међу људима, да се чува наслијеђено и прима ново после провјеравања, да се одлуке не доносе својевољно, него увијек договорно, јер и други имају памети. На тој матрици Карађорђе је повео борбу за слободу и кренуо да ствара државу – додао је Вучић.
-Без тог човека, без његовог сна, његове вјере и воље не би било ни нас данас. Баш као што нас не би било без још једне велике личности, невелике растом која је Карађорђев сан наставила. Милош Обреновић познат нам је, углавном, кроз мане о којима смо слушали и не знајући много о свему. Њему, попут Карађорђу, замјера се пријекост, самодржавље, прича се о томе како су били опаки и опасни, а заборавља се колико је велики дио тога што су носили био наметнут самим временом, околностима, историјом у којој су живјели и стварали. Правили су државу у сијенци три велике царевине, Турске, Аустро-Угарске и Русије, у Карађорђево вријеме и Француска је имала велики утицај, од којих је свака Србију видјела само као губернију која треба да служи искључиво њиховим интересима. Морали су да задовоље и туђе, али и потребе сопственог народа, оног који је вјековима формиран у завјерењу и отпор према свакој власти, па и оној која је била његова. Народ који је радије ратовао, него плаћао порез и био отпоран на сваку врсту организовања, осим оног у својој кући. И све то тешко да би неко други могао и да издржи и да ријеши, осим тог лукавог, неписменог, свињарског трговца Милоша Обреновића. На сваки могући начин он је градио Србију. Њену аутономију најприје, а затим и државу. И чуо је народ у свему томе, схватио је тежину и осјећао је дух тог времена. Одатле, у тој малој, до пола ослобођеној већински неписменој Србији, настао је тај Сретењски устав, један од првих у цијелој Европи. Устав који је укинуо ропство. Устав који је разграничио власт. Устав који је установио да су пред законом сви једнаки. Људи, велики људи од Милоша преко Димитрија Давидовића до Милета Радојковића су га донијели – казао је Вучић.
– Дозволите ми да и нешто што нисам написао пред вама изговорим. Јесмо ли се одужили свим тим људима? Јесмо ли увијек били правични према њима? Како је завршио Карађорђе? Како је завршило прогонство? Јесу ли њихови наследници боље прошли?
– Оне који су нам створили стајаћу војску, оне који су нам градили жељезницу називали смо највећим издајницима. Оне који су нам спасили Хиландар и вратили га из бугарских у наше српске руке, убили смо сладострасно и рекли како је то највеће, најхрабрије дјело које су Срби могли да начине. О једном другом, у 20. вијеку, мучки убијеном Александру никада нисмо умјели лијепо ријеч да изговоримо. Ни улицу му нисмо дали. Ми овдје у нашем Београду, надам се не задуго, имамо улицу атентатора на краља Александра. Само немамо улицу краља Александра. У његово вријеме, овдје гдје ви сједите, ова зграда је грађена и направљена. Мало. За нас, Србе, очигледно, недовољно.
Каже да данас равноправно гледамо слике Карађорђа и Милоша, а да смо имали заједно бисте Милоша и Карађорђа које су укоњене 1905. године.
– То је данас у Патријаршији. Молим вас да нађемо начин да то вратимо српском роду, свим грађанима Србије. То су наши великани. Обојица – истиче Вучић.
Каже да Србин не воли да робује и више од свега воли своју слободу.
– Србин неће да служи никоме до свом роду, до својим грађанима – рекао је он.
Одликовања су добиле и институције и појединци из области културе. Карађорђеву звијезду понијеће глумац Никола Пејаковић и глумица Биљана Чекић, чувена Дара из Јасеновца. Дјечаци који су рањени на Бадњи дан прошле године у Готовуши код Штрпца на Космету, Милош и Стефан Стојановић, одликовани су Златном медаљом за храброст „Милош Обилић“, док је дјевојчица анђеоског гласа Павлина Радовановић, из Ораховца, одликована Карађорђевом звијездом трећег степена.
Међу лауреатима и странци
Високи државна признања Србије добили су и странци. Орден српске заставе првог степена добила је предсједница Кинеског института за међународне односе и некадашња амабасадорка у Србији Чен Бо. Предсједник Свјетског економског форума, Берге Бренде, добиће Орден српске заставе првог степена, а амбасадор Шпаније у Србији Раул Бартоломе Молина одликован је Орденом српске заставе првог степена. Хари Алекс Рус, амбасадор Мађарске при Савјету Европе, одликован је Орденом српске заставе трећег степена.
