У гробљу Градац, поред Романијске Лазарице, данас је сахрањена Винка Ђуровић, која је у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубила сина Жељка и супруга Миодрага. Десило се то у једном дану – 16. јуна посљедње ратне године. Мајка хероина је живјела у сузама близу три деценије. Утјеха јој је била кћерка Снежана и унуци Милан и Милица, али, до посљедњег дана овоземаљског живота, мајчине ране остале су незацијељене.
Тог јунског дана, на истом ратишту, погинуо је и Горан Косорић, оставивши мајку Душанку, браћу, супругу Лену и дјецу – Жану и Жарка да тугују.
Мајка Душанка поодавно је у небеском загрљају са својим синовима – Гораном , Здравком, Обрадом и Милом.
Пред вама, драги читаоци, је прича коју је за Соколачке информативне новине у јуну 1996. године написао Велемир Елез. То је сјећање на дан када су животе за Републику Српску дали Жељко, Горан и Миодраг.
И У СМРТ ПОШЛИ ЗАГРЉЕНИ
У тишини једног соколачког дома стало је вријеме у шеснаестом јунском дану последње ратне године. Тог дана, када су Нишићком висоравни владали смрт и барут, отац и син – Миодраг и Жељко, нестали су у ратном паклу. У тим данима, када је градић на Романији већ био свикао на тешке несреће, супруга и мајка Винка, кћерка и сестра Снежа, нису могле повјеровати да се заувијек гасе породичне радости, да ће хранитељи и сва надања остати да живе само у сјећањима.
У исто вријеме, у још једној тишини, туговала је мајка хероина Душанка, која је већ носила отворене ране за сином Здравком, што му живот посијече рука небрата, а на претешку рану стигла је још једна – у ратном огњу, тамо на међама гдје су смрт и живот сувише близу, нестаде њен најмлађи син Горан. Ни старица мајка, ни снаха Лена, унучад Жана и Жарко, нису хтјели у тим тренуцима погазити наду, у којој су снажно видјели лик ратника, његову црну косу, слушале како једноставно прича о ратним недаћама, јер од живота није много тражио за задовољство.
Над породицама Ђуровић и Косорић савила се неизвјесност. Колико су само пута у снове долазили Миодраг, Жељко и Горан. Кошмарне јунске ноћи 95. Разбијала су сјећања на давно минула радовања и породична састајања. Доносиле су те ноћи и језне тренутке, када снове осваја јава, када у срце поново улази зебња и питање које стеже душу и зауставља дах – да ли су живи?
Страховања су све жешћа и безобзирније нападала наду, нису јој дозвољавала да остане оно што у посљедњем тренутку напушта човјека.
Кренула Винка да се сретне са истином. Пошао и Миле да пронадје свог брата саборца, који су Горана, Жељка и Миодрага видјели како настају у диму барута.
Отвара се уплакана земља на гробљу у Влакову. У њеној утроби су све српске несреће. Тешко је препознати драге ликове у тренуцима када нада да су живи још није издахнула. Тренуци су то када је срцу претијесно у грудима.
Сурова истина показала је како изгледа њена страна пакла.
– Били сте јунаци, драги моји, и због тога морам и ја херојски да носим несрећу, говори тихо Винка, а душу јој раздире туга, удара потмуло са свих страна. У рукама стишће крвљу пошкрапане нити џемпера у кога је мајка уткала сву љубав према сину јединцу. У свакој нити су и ноћне молитве које су од ратне несреће чувале годинама њене најдраже, али зла судбина често и недужне узима у свој ледени загрљај. Ту је и писмо које је ратник поред срца чувао. Писмо Жељкове вјеренице у коме млада дјевојка чежњиво дозива будућу срећу, проклиње рат и сања времена када ратне смјене неће растављати вољене. И прстен вјерности је на руци млађаног ратника. Био је спреман за свадбено весеље.
Отац и син, у смрт загрљени. Тако су и у рат пошли.
Миле преврће кости Горанове, свог најмлађег брата, чијем је рођењу се необично радовао. Поносио се када се у колу романијских младића издвајао стас и мушка љепота Горанова. Проплакало је срце братовљево.
Здравко, Горане, двије преголеме ране мајчине, јадикује мајка хероина Душанка. У големом болу племениту Српкињу тјеши сазнање да је сада душа њеног Горана близу, да ће старица моћи загрлити гроб и над њим се исплакати. Остала су још два сокола – Миле и Обрад, али пола срца мајке Српкиње почива у леденој романијској земљи.
Издвојене су то несреће које се скоро у форми математичких законитости дешавају српском роду. Срби су навикли на трагедије. Да би сачували од заборава стављају и гуслареву пјесму. У сртуне гусала ће да стане и пакао шеснаестог јуна деведесет пете.
„Романијска Лазарице“ цркво заштитнице, у твојим темељима који спајају прошлост и будућност, огледа се душа романијских јунака. У тој дугој колони вјечности су и Миодраг, Жељко и Горан. Утјеши њихове мајке, супруге, сестре, браћу. Ублажи, бар на тренутак, бол недјељних пријеподнева, када се мермерно стијење надгробних споменика купа у сузама.
