„Постоји једна ствар коју ни највештији политичари и аналитичари САД, Немачке и Велике Британије не могу да објасне, а тиче се права које власти ових земаља дају Албанцима на Косову – на самоопредељење и једнострано отцепљење од Србије као матичне државе, док исто то право ускраћују Србима у Републици Српској, која је по Дејтонском споразуму засебан ентитет у оквиру Босне и Херцеговине. О чему се ту ради?“
Републику Српску и Косово, осим чињенице да оба простора Срби настањују вековима, спаја и чињеница да су не тако давно, кроз највећи део 20. века, и једна и друга територија биле заједно у оквиру Краљевине Југославије, а затим и у комунистичкој СФРЈ све до 1992. и распада те земље.
У међуетничким ратовима који су беснели 90-их, Србима у Хрватској и БиХ није омогућено право на самоопредељење, иако су у Југославији имали статус конститутивног народа, али у случају Албанаца на Косову и Метохији, иако су они били само једна од бројних народности Републике Србије у СФРЈ, од стране Запада успостављен је сасвим другачији приступ.
Неповредивост граница у случају БиХ, како то и налажу принципи УН, светиња је у Берлину, Лондону и Вашингтону, исто као и за Украјину уосталом, али када је реч о Србији, од ње се насилно отима територија покрајине Косово и Метохија, и пружа могућност да Албанци ту подижу своју другу државу на Балкану. И не само то, већ се од власти у Србији ултимативно захтева да овакве дупле стандарде прихвати.
Врло је интересантно када вођа албанског Самоопредељења Аљбин Курти, данас као председник владе у Приштини, оштро одбија било какву помисао на самоопредељење Срба. И на Косову, и у БиХ. Куртија посебно узнемирава помисао на српску самоуправу у општинама где су они, упркос дводеценијском апартхејду у режији привремених косовских власти и даље апсолутна већина, а при самом помену Заједнице српских општина (ЗСО), која је предвиђена Бриселским споразумом из 2013. године, добија нападе панике.
“Нећемо допустити право на територијализацију и стварање било чега што би изгледало као Република Српска на Косову. Нећемо допустити сателитску парадржаву која би поткопавала државност Косова”, много пута је у претходних неколико година запретио Курти у вези са ЗСО.
Председник Републике Српске Милорад Додик, с друге стране, указује да Курти уз подршку Запада машта о некој новој „Олуји“, овога пута на северу Косова, да Срби постану маргинална мањина о којој нико не брине, као што, по његовој оцени, постоје планови и у БиХ, према Републици Српској, и наглашава да им он то не препоручује да покушају. Додик често изазива нервозу на Западу питањем – како је могуће да се Косово одвоји од Србије, а Република Српска нема право ни да прича о томе?
Српска се брани на Косову, и обратно
Научни сарадник Института за међународну политику и привреду Александар Митић за Косово онлајн каже, да је у геостратешком смислу ово питање везано за настојање Запада за растакањем српског фактора на Балкану, а посредно и руског, са циљем формалног увлачења целокупног простора у НАТО.
„То је фундаментални циљ геополитичког Запада, и зарад његовог остварења урушено је међународно право, систем УН, наметнути су и на Косову и Метохији и у Републици Српској опасни преседани, дупли стандарди, неоколонизација, војна агресија и општи хибридни рат, који трају деценијама. То је, логично, довело до супротстављања не само Руске Федерације, већ и Народне Републике Кине, нарочито од када се Пекинг супротставио илегалном именовању Кристијана Шмита за „високог представника“, објашњава Митић.
Указује да политички Запад нема ни логично, ни правно, ни морално објашњење зашто употребљава флагрантне дупле стандарде и крши међународно право када гура одвајање „независног Косова“ од Србије, а истовремено промовише урушавање Републике Српске и централизацију Босне и Херцеговине.
„Управо зато је важно што данас мање чујемо потпуно наивну тезу – која је дуго провејавала и у неким политичким круговима у Београду и Бањалуци – да ће, уколико се Србија одрекне Косова и Метохије, од Запада добити „зелено светло“ за независну Републику Српску. Неће. Због тога се Република Српска брани на Косову и Метохији, и обратно. Свако српско попуштање пред хибридним претњама Запад сурово кажњава. Такав је случај и са најновијим притисцима везаним за наметање „француско-немачког плана“ о одрицању Србије од Косова и Метохије, као и оним за наметање одлука илегалног „високог представника“ Шмита о одузимање имовине и других надлежности Републике Српске“, поручује Митић.
По његовим речима, уколико матрица притисака на Београд „упали“ по питању Косова и Метохије, Република Српска и централизација БиХ постали би наредни циљеви.
„Српски народ не сме да дозволи легитимизацију НАТО агресије и легализацију једностраног проглашења независности Косова као јединственог случаја, јер на тај начин губи могућност да указује на дупле стандарде које Запад примењује по питању територијалног интегритета Србије и Босне и Херцеговине. Због тога, Београд и Бањалука морају да јачају институционално повезивање и да попуњавају „пукотине“ у односима, попут питања непризнавања такозваног „високог представника у БиХ“. Истовремено, Република Српска мора да истрајно гради капацитете за самосталну спољнополитичку делатност, у складу са сопственим интересима, а по могућству што складније са интересима Републике Србије и српског народа у целини“, закључује Митић.
Различити принципи Запада
Професор социологије на Београдском универзитету Владимир Вулетић, оцењује да је у случају Косова И Републике Српске реч, пре свега, о два најважнија замрзнута конфликта на простору Балкана која су преостала након завршетка ратова за југословенско наслеђе.
“У оба случаја реч је о територијама које функционишу, или би требало да функцинишу у складу са оквирима који су дефинисани специјалним документима. У једном случају то је Резолуција 1244 СБ УН, а у другом Дејтонски споразум. У оба случаја централно је српско национално питање и са њима повезано албанско, односно бошњачко национално питање. Мада то није од пресудне важности, реч је о линији додира између претежно православног и претежно муслиманског становништва на Балкану, што оставља простор за уплив и других регионалних сила. У оба случаја постоји снажно инсистирање, пре свега, западних центара моћи ка решењима која не задовољавају српски национални интерес. У случају Косова инсистира се на његовој независности и признању те независности од стране Србије, а у другом случају инсистира се на одустајању Србије од подршке РС, од које се тражи да, супротно Дејтонском споразуму прихвати унитарни концепт организације БиХ. У том смислу, у оба случаја је присутно инсистирање на модификацији договора и докумената који су омогућили завршетак ратова на тим територијама што потенцијално води поновном отварању тих сукоба ако не дође до договора”, објашњава Вулетић за Косово онлајн.
Он напомиње да је огромана разлика у чињеници да се везано за ова два случаја Запад у својим политичким залагањима позива на супротстављене принципе.
“У случају Косова позива се на етнички принцип који већинском народу на делу територије Републике Србије даје право самосталности и отцепљења, док у другом случају такво право се не даје већинском српком становништу у Републици Српској, већ се инсистира на територијалном интегритету БиХ. Таква политика двоструких аршина ствара незадовољство код српског народа у целини и повећава дистанцу у односу на западне центре моћи, било да је реч о САД или главним европским земљама и саму ЕУ. САД и НАТО у тој непринципијелности не виде проблем, јер за њихово поимање стабилности региона од пресудне важности је успостављање равнотеже моћи између малих држава у региону западног Балкана. Зато сматрају да је од пресудног значаја не дозволити јачање Србије, већ управо супротно – њено свођење на малу државу која нема снагу за уједињене Срба у региону и стварање балканске хегемеоније која би заштиту тражила у Русији коју Запад доживљава као непријатеља”, закључује Вулетић.
Синхронизовани обрачун са Србима
Политички филозоф Драгољуб Којчић, који је одличан познавалац међународних и регионалних прилика, подсећа да се сложеност и запаљивост међународних околности сасвим консеквентно и очекивано одражава и на наш региона, а посебно на питање Косова И Републике Српске.
“Потиснути или прикривени традиционални међунационални сукоби пред нашим очима испадају као „костури из ормана“. Било је предвидиво да ће, осим овдашњих регионалних играча, први глобални поремећај међународних односа да активира и други концентрични круг интересената за балканско подручје. Једноставно, историјски и геополитички демони проценили су да ће и наше подручје бити, као и увек, значајна тачка на којој ће се одлучивати коначни исход политичког или војног судара великих сила. Као посебна специфичност већ се појављује звецкање оружјем неутаживих амбиција албанских и бошњачких лидера да остваре своје фантазмагоричне планове, да се српски народ избрише као фактор стожерне вертикале Балкана и да, заправо, искористе политички Запад да за њихов рачун допринесе остварењу тог циља. Прецизније, да се Западу понуди заједнички именитељ овдашњих малих вођа са историјским константама интереса Берлина, Лондона и Њујорка. Ова три респектабилна носиоца светске економске, политичке и војне моће требало би, по том плану, за рачун Аљбина Куртија, Бакира Изетбеговића и још понеке регионалне политичке хијене, да воде својеврсни прокси рат против Срба”, указује Којчић.
Покровитељи и саучесници ових идеја, додаје, очигледно су закључили да је ово подесан тренутак да се настави са “дисолуцијом српског народа која је почела распадом Југославије, коју је он створио”.
“За неке сегменте извршне власти у Европској унији и Сједињеним Америчким Државама ова година је пресудна зато што су пред њиховим грађанима избори који могу да донесу велика изненађења и обрте. Недавни избори у Словачкој и Италији, али и анкете јавног мнења показују да гласачко тело није више ни стабилно ни предвидиво. Ако политичке елите које сада одређују политичке односе у својим земљама, али и у свету, буду поражене – онда је сада последња прилика да реализују своје вишегодишње планове за деструкцију српског суверенитета. А, рекло би се и да имају обавезе према својим финансијерима и клијентима из неких муслиманских земаља, па и господарима прљавог новца који га током година нису жалили за подмазивања видљивих носилаца политичке моћи Запада, и много шире, такозване дубоке државе. Не би било добро да се остане дужник са несвршеним пословима за такве наручиоце”, напомиње Којчић.
По његовим речима, стратегијски алгоритам “ове шарене, рингишпил коалиције, јесте да се са Србима мора обрачунати у целини”.
“Отуда синхронизовани напади на Републику Српску, српско Косово и Метохију, као и на опструирање демократских права српског народа у Црној Гори. Свакако би требало додати и насиље над Србима у Хрватској, као и затварање очију „хуманистичког“ Запада на њихово демографско исчезнуће и етничко чишћење са различитим фазама и интензитетом. У самој Србији се, пак, подржава опозиција из чијих редова чујемо да смо геноцидни народ, што је увертира за политичку десубјективизацију и десуверенизацију Србије, са брзом перспективом нових сецесија”, додаје Којчић.
Такође, наставља, да би напад био синхронизован, он мора да буде оркестриран.
“То значи да постоји јединствени штаб политичке воље да се са Србима заврши једном заувек. Проблем је за креаторе ових планова што се српски народ, после дугог времена проведеног у мраку самозаборава, освестио и поново сабрао као целина, уважавајући међународну политичку реалност, потписане документе, као што је то Дејтонски споразум, и вешто водећи политику која штити националне интересе, развија економију, јача безбедност, пружа руку пријатељства и остварује нове партнерске односе, као на пример са Мађарском, арапским земљама или објективним и непристрасним политичким чиниоцима у САД и ЕУ. Звецкање оружјем и испорука џавелина Србе не плаши, али је јасан сигнал да се мора наставити са развијањем носећих стубова суверености и јачања свести да српски народ, ма где живео, дели јединствену судбину. Можда баш због тога неко мисли да прекине нашу хиљдугодишњу историју ракетама. У ствари, само се показује да је моћ Србије и српског народа у целини, некоме кост у грлу и неосвојива тврђава. На ту кост ће морати да се навикну”, закључио је Којчић.
