Млади перспективни архитекта Новица Мотика, оснивач и власник студија Мотика из Зворника, постаје све препознатљивије име које обликује визуре будућих пословних, јавних као и приватних објеката широм БиХ, али и региона и Европе.
Његова прича, на жалост, обојена је почецима који се везују за немила дешавања 90-их у БиХ, што је у великој мјери обликовало овог младог човјека како у приватном, тако и у пословном изражају.
Рођен је 1991. године у сарајевској општини Центар, а до 1995. године са породицом живио је у Вогошћи.
– Стицајем ратних околности дошли смо у Зворник мајка, сестра и ја са дједом, баком и ујаком. Зворник који је широкогрудо примио многе људе коју су се настанили у њему, дао ми је могућност да се образујем, како у наставним, исто тако и у ваннаставним активностима. Најболнији утисак, који ме од дјетињства до данас прати, јесте одрастање без оца који је свој живот 1992. године положио у рату у БиХ, бранећи како моју породицу, тако и све оне са којима сам одрастао гледајући их у очевом загрљају. Међутим, како Свето Писмо каже: „Од љубави ове нема веће до ко свој живот положи за ближње своје“. У лику мајке, ујака и дједа увијек сам осјећао топлину очевог крила, али и благослов Господњи који ме руководио Светосавским јединим правим путем. Очева љубав која ми је била ускраћена, осјећам да ми је дарована преко љубави Бога Оца који ми је дао велике таленте, а најприје љубав према сваком човјеку, јер Бог је љубав и ко у љубави пребива, Бог у њему пребива. Од дјетињства сам осликавао иконе многих светитеља. Исто тако, Бог ми је дао таленат те сам многе слике насликао као ученик сликарске радионице Палета из Зворника која младе афирмише ради културног и ликовног стваралаштва – каже у разговору за еКапију, Новица Мотика, архитекта и оснивач студија Мотика из Зворника.
Као млад човјек није само дане проводио учећи и сликајући већ се бавио и рукометом, наступајући у РК Дрина Зворник.
– Тад сам схватио да је сваки дан животна утакмица из које желим да изађем као побједник. Активно сам тренирао ради дружења али и рекреације, а свакако то ми је била секундарна активност. Примарно опредјељење била ми је школа у којој сам увијек имао одличан успјех. Послије завршене основне школе, уписао сам средњу економску школу у Зворнику.
Архитектура као слобода и изазов
Како нам даље прича, пошто је раније дуго сликао, а желећи да споји добро и корисно, по завршеној средњој школи уписује архитектуру на факултету Техничких наука у Новом Саду.
– Вјера ми је била покретач свега и образујући се увијек сам на уму имао ријечи Светог Владике Николаја који каже да је образован човјек онај који има образа, а Богат онај који има Бога у себи. Богатећи се Богом, све вријеме школовања трудио сам се да будем добар студент да бих сачувао и образ, поштење и част јер су то врлине којим ме мајка одгајала, мукотрпно трудећи се да сестри и мени да прилику да се образујемо на факултетима које смо изабрали. Сам мој факултетски живот могу кратко описати у неколико ријечи – положио пријемни, борио се и дипломирао.
Истиче да је архитектура једна громада и једна умјетничка слобода. Архитектура је, каже нам, један велики изазов али и велика обавеза која те привлачи са великим страхопоштовањем у сврху успјешне реализације неког пројекта.
– Ако човјек пажљиво слуша ријечи добрих професора, какве сам ја заиста имао, свако предавање са собом носи доста савјета. У току студија, а уз савјете уже породице и професора, континуирано сам приступао изради пројеката, а све ради општег добра заједнице.
Мисли да Бог за сваког човјека има спасоносан план. Додаје да нам је свима нам оставио слободу коју не требамо злоупотријебити. Бог благосиља прегаоце, а то су људи који се боре и не посустају на првом проблему који му је одмах камен спотицања.
– Битно је да човјек из љубави бира професију по таленту који има. Кроз учење и свакодневни труд тај таленат се умножава и испуњава човјека када осјети да је напредовао на пољу професионалног рада. Морамо испред себе поставити јасан циљ коме желимо да идемо и ако слиједимо тај циљ, колико год тешке препреке биле, трудом ћемо стићи до циља.
Од Зворника до београдског Сава центра
Сликање је у Новици остављало умирујући осјећај и јак утисак.
– Дружење са кистом и оловком у многоме ми је помогло кроз студирање. Сликајући по некада сатима неке импозантне грађевине или манастирске комплексе у мени се будила знатижеља али и жеља да исте, сличне или савременије у будућности пројектујем. У Зворнику имам мајку, сестру, ужу фамилију и пријатеље. Осјећај да сам у Зворнику провео своје најљепше дјечије дане, родио ми је жељу да се вратим у град за који ме вежу лијепа сјећања.
Убрзо послије завршетка студија и стицања дипломе инжењера архитектуре, радио је мање послове. Како нам каже, почетак је увијек тежак.
– У Зворнику сам створио базу за даље активности. Послије завршених мањих пројеката, један од првих већих изазова била је израда главног пројекта реконструкције познатог хотела Видиковац у Зворнику. То је ексклузивни хотел који данас краси град Зворник, а који је ремек дјело из осамдесетих година прошлог вијека, затим пројекат градског трг-а и фонтане у Зворнику. Затим сам радио на пројектима сакралне архитектуре, споменика палим борцима из редова Министарства унутрашњих послова у Зворнику и Фочи. У времену које је долазило радио сам и на више пројеката стамбено-пословних објеката, гдје слободно могу истаћи један пројекат који је од културолкошке важности Републике Србије, а на коме сам ангажован јесте пројекат реконструкције Сава центра у Београду.
Увидјевши да како самосталност тако и тимско дјеловање у раду архитекте веома важна повезница процеса, основао је пројектни студио Мотика.
– Велики пројекти такође су ме навели на то. У почетку човјек мора имати и храбрости да би касније плод труда, рада, одрицања, ризика дало резултат. Можда је на почетку и добро не знати све шта те чека. Природним слиједом касније иде све ако човјек има знање. Велику подршку у свему имао сам од породице и блиских пријатеља који су ми били уз мене у свему.
Остати код куће и борити се
Новица каже како је проблем незапослености евидентан у нашој држави и да је то, нажалост, главни разлог због чега млади одлазе из наше земље у иностранство.
– Знајући колико се моја мајка трудила да ме школује, а знајући колико и наши факултети улажу огромна средства да школују младе, одлучио сам да останем овдје и да пробам започети лични бизнис у близини своје породице и пријатеља. Младима савјетујем да пробају исто тако. Не треба човјек да падне у стање очаја и да одмах планира да иде у иностранство јер не види други начин да осигура достојну будућност. Немогућност економске еманципације младих један је од кључних фактора који успорава па чак и онемогућава друштвени раст и економски развој. Ја себе нисам видио на послу у некој државној институцији или јавном предузећу јер се тамо обично страначким путем долази, тако да сам одлучио да покренем властити посао. Поучен личним искуством, младим људима бих поручио да покрену властити бизнис.
Као круну свог досадашњег рада несумњиво истиче пројекат Спомен-музеја у Старом Броду код Вишеграда, који је пројектовао и свој рад донирао.
– Знало се десити да урадим неко идејно рјешење за неки тражени пројекат и да онда, послије извјесног периода и затишја, помислим да нећу имплементирати нешто урађено, али се онда у неко догледно вријеме ипак реализује раније започети пројекат. Просто, мислим да некад треба да дође управо тај прави моменат за реализацију раније замишљене прилике.
Ред, рад, тачност и дисциплина
Ред, рад, тачност и дисциплина је нешто што се тражи у сваком послу па тако и у овом, сматра Новица, и додаје де је управо то оно што цијени и код својих колега и сарадника.
– Цијенећи своје вријеме, желим да цијене и моје. У раду са разним слојевима људи, научио сам да је најтеже радити са онима који свој капитал нису стекли личним радом и залагањем већ неким „чудним“ путем. Много лакше троше свој новац, а много више траже, а да се чак и не разумију у тематику посла и своје захтјеве који су некада нереални. Сваки рад са људима може бити смислен, бесмислен или штетан.
Наводи и да су срећа или задовољство у послу субјективни појмови.
– Док је за једне само новчана награда задовољство у послу, за друге је то похвала или признање напорног рада као подстрек за даљу пословну мотивацију. За мене лично амбијент пословног окружења, у коме дуго времена проводим радећи, оно што ме испуњава. Такође, позитивност клијената и сарадника даје ми осјећај задовољства на послу. Ако сте сами задовољни послом којим се бавите, онда сте мотивисани за даље продуктивне пројекте.
Досадашњим успјехом у својој каријери сматра да је, стицајући материјална добра, дио истих искористио за добро других и заједнице.
– Бог је мени дао да посједујем таленат који сам искористио и да пројектујем без накнаде, али и лично помогнем изградњу спомен обиљежја, крстова, изградњу и обнову вјерских објеката и манастира, Светосавских домова, културних манифестација, да помогнем спортисте, умјетнике, хуманитарне акције и многе појединце који су у својим невољама мучили се и страдали.
Резултатом сматра и то што је као млада особа носилац више државних и црквених ордена и похвалница. Каже нам и да његов животни пут није био лак, али да је у многоме олакшан кроз истинску вјеру.
– Човјек ако не зна сам себи креирати властити живот онда му га други креирају. Када имамо проблеме потребно је да их брзо елиминишемо и да брзо креирамо нову реалност својим трудом и радом. Што је човјек јачи у вјери, трудећи се и борећи се, уз заступништво Божије лакше да креира свој живот и реалност животну.
Као истинске животне вриједности истиче да су то управо оне које се не могу купити новцем. Здравље, потомство и здрава патријархална породица утемељена на принципима здраве вјере.
Особа којој се посебно диви је мајка која је одиграла улогу и оца и мајке у његовом животу.
– Све жеље пролазне вриједности остварујем, а жеље непролазних вриједности надам се да ће стићи у своје вријеме. Увијек кажем „Господ ми да онако како је најбоље за мене и људе око мене“. Ја ћу се трудити, радити и чинити што је у мојој моћи, а Господ нека уреди да напредујем у сваком погледу као што сам и претходних година. Дјело је одлика карактера једне душе у времену.
