„Др Радована Караџића осудила и утамничила БЈЕЛОСВЈЕТСКА МАФИЈА“

Радован Караџић је први предсједник Републике Српске. Не треба ту додавати ну уметати оно „био“, он је то и сада и биће док постоји Република Српска. За мене лично он је и сад Предсједник, јер када год чујем ту ријеч прво помислим на њега. Остали обнашају ту функцију, функцију коју је он створио.

Половином маја 1992. формирано је Предсједништво Српске Републике БиХ које су чинили предсједник предсједништва Др Радован Караџић и чланови предсједништва (са пренесеним мандатом из предратног предсједништва бивше БиХ) Никола Кољевић и Биљана Плавшић.

Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 15.09.1992. године на сједници у Бијељини донијела одлуку о промјени имена Српска Република Босна и Херцеговина у Република Српска.

Оперативно, формално и политички, посебно у међународним односима, било је потпуно логично да новоформирана РЕПУБЛИКА мора умјесто колективног органа (предсједништва) имати предсједника и потпредсједника/е.

Тиме су се водили посланици Скупштине Српске Републике, када су на сједници НС РС на Јахорини 18.12.1992. Амандманом на Устав укинули предсједништво и донијели одлуку да изаберу предсједника и 2 потпредсједника. Тако је за првог предсједника Републике Српске изабран др Радован Караџић, а професор др Никола Кољевић и проф др Биљана Плавшић за потпредсједнике.

Плебисцит Српског народа у БиХ одржан је 9. и 10.новембра 1991. године, са питањем: „Да ли сте за останак БиХ у Југославији са Србијом, Црном Гором и Македонијом.“ Популарно назван Српски плебисцит за останак у Југославији, ЗА се изјаснило 1.161.146 Срба и 48.845 грађана осталих народа у БиХ (Дакле више од 1.200.000).

Сљедеће године, 29.02. и 01.03. 1992. одржан је Референдум за самосталност и независност БиХ. Другог дана тог референдума убијен је стари сват Никола Гардовић.

Посланици тог првог сазива изабрани су на првим вишестраначким парламентарним изборима 1990. и свој мандат, политичко дјеловање и судбину своју и својих породица ставили су и службу српског парламента. Већина су били посланици СДС-а којима се придружило неколико Срба, посланика других партија.

Све сједнице су биле историјске, јер је такво било и вријеме. Све су обиловале достојанственим и аргументованим дискусијама, бригом за народ, судбину и будућност. Све одлуке су се дуго вагале и пажљиво дефинисале. Ти храбри људи нису имали никакве личне политичке интересе, нису калкулисали, нису се понашали популистички. Задивљујуће одговорно и мудро су ојачавали темеље државности.

Ипак, неке сједнице су биле посебно свечане, посланици усхићени, поносни и одлучни. У те спадају и оне на којима је успостављено име Републике Српске и изабран први Предсједник. Дуги аплаузи, понос у грудима и понека суза радосница показивали су колико су ти људи безрезервно вољели, бринули и славили Републику Српску, њене институције које су сами стварали, а највише њен народ.

Радован Караџић је био предсједник Републике Српске до 19. јула 1996. године, када се последњи пут појавио у јавности. У овом периоду Караџић је обављао и дужност врховног команданта оружаних снага Републике Српске.

У Сокоцу је организован први митинг подршке др Радовану Караџићу и генералу Ратку Младићу због расписивања потјернице поводом оптужнице за ратне злочине, 12. фебруара 1996. године. Том приликом обратио се и академик Љубомир Зуковић ријечима: „Ко ваљан посао први започне, тај је и најбољи! Зато и хоћу вама Сокочанима и свим Романијцима најпре да честитам то што сте први, према томе, досад и једини, на овај начин дигли глас против белосветске политичке мафије, а од свих мафија та је најопаснија и најпрљавија.“

И заиста је добро рекао академик Зуковић та бјелосвјетска мафија је Радована осудила и утамничила у Енглеској гдје нема право на посјете, да чита, пише, нема право на јастук, столицу, а са породицом мора да прича на енглеском језику.