Хенри Кисинџер преминуо је у 101. години у свом дому у Контектикату. Кисинџер је био амерички дипломата, државни секретар и савјетник за националну безбједност у предсједничким администрацијама Ричарда Никсона и Џералда Форда.
Присуствовао је састанцима у Бијелој кући, свједочио пред сенатским одбором о нуклеарној пријетњи коју представља Сјеверна Кореја.
У јулу ове године посјетио је Пекинг гдје се састао са кинеским предсједником Си Ђинпингом.
Као државни секретар 1970-их је у администрацији Ричарда Никсона, учествовао у кључним глобалним догађајима те деценије.
Његови напори су довели до дипломатског отварања Кине, историјских разговора САД и Совјетског Савеза о контроли наоружања, проширења веза између Израела и његових арапских сусједа и Париског мировног споразума са Сјеверним Вијетнамом.
Кисинџерова владавина као главног творца америчке спољне политике је престала када је Никсон поднио оставку због афере Вотергејт.
Па ипак, остао је дипломатска сила за вријеме Никсоновог насљедника, предсједника Џералда Форда, и наставио да износи снажна мишљења до краја живота.
Док су многи величали Кисинџера због бриљантности и широког искуства, други су га описивали као ратног злочинца, због подршке антикомунистичким диктатурама, посебно у Латинској Америци.
Каснијих година, путовања су му била ограничена због покушаја других нација да га ухапсе због раније америчке спољне политике, напомиње Ројтерс.
Нобелова награда за мир 1973. године која је додијељена Кисинџеру и лидеру Сјеверног Вијетнама Ле Дук Тоу, који је одбио да је прими – била је једна од најконтроверзнијих у историји, оцјењује британска агенција.
Двоје чланова Нобеловог комитета је поднијело оставку због тог избора, а постављена су и питања о америчком тајном бомбардовању Камбоџе.
Форд је Кисинџера назвао „супер државним секретаром“, али је такође помињао његову осорност и самоувјереност, које су критичари били склонији да зову паранојом и егоизмом.
Рођен у Њемачкој
Хајнц Алфред Кисинџер рођен је у Фурту у Њемачкој 27. маја 1923. и преселио се у Сједињене Државе са породицом 1938., прије него што су нацисти кренули у кампању истребљења европских Јевреја.
Име је „американизовао“ у Хенри и постао натурализовани држављанин САД 1943. Служио је у америчкој војсци у Другом свјетском рату, и добио стипендију Харвардског универзитета, гдје је магистрирао 1952., и докторирао 1954. године. Предавао је на Харварду наредних 17 година.
У то вријеме је служио као консултант владиних агенција, а 1967. је био посредник Стејт департмента у Вијетнаму. Искористио је своје везе са администрацијом предсједника Линдона Џонсона да Никсоновом тиму достави информације о мировним преговорима.
Када је Никсону обећање да ће окончати Вијетнамски рат донијело побједу на предсједничким изборима 1968. године, повео је Кисинџера у Бијелу кућу, као свог савјетника за националну безбједност.
Међутим, процес „вијетнамизације“ – када је терет рата са пола милиона америчких војника пребачен на војску Јужног Вијетнама – био је дуг и крвав, а обиљежили су га велико америчко бомбардовање Сјеверног Вијетнама, минирање лука сјевера и бомбардовање Камбоџе.
Кисинџер је 1972. прогласио да је „мир надомак руке“, али је Париски мировни споразум у јануару 1973. био само увод у коначно комунистичко преузимање Јужног Вијетнама двије године касније.
Државни секретар
Поред улоге савјетника за националну безбједност, 1973. године именован је за државног секретара чиме је добио неприкосновени ауторитет у спољнополитичким питањима.
Због све снажнијег арапско-израелског конфликта, Кисинџер је кренуо у своју прву мисију „шатл дипломатије“, врло личне и енергичне дипломатије вршења притиска, по којој је био познат.
Тридесет два дана путовања између Јерусалима и Дамаска помогли су Кисинџеру да постигне дуготрајни споразум између Израела и Сирије на Голанској висоравни коју је окупирао Израел.
У настојању да смањи совјетски утицај, окренуо се главном комунистичком ривалу Совјета – Кини, и два пута посјетио ту земљу, укључујући тајну посјету током које се сусрео са премијером Жуом Енлајем. Резултат је био Никсонов историјски самит у Пекингу са Мао Цетунгом, и касније успостављање формалних односа двије земље.
Афера Вотергејт, која је приморала Никсона да поднесе оставку, једва да је окрзнула Кисинџера, који није био повезан са заташкавањем, и наставио је да ради као државни секретар када је Џералд Форд ступио на дужност у љето 1974. године.
Међутим, Форд га је смијенио са положаја савјетника за националну безбједност у жељи да чује више идеја о спољној политици.
Дипломатске вјештине
Касније те године, Кисинџер је са Фордом отпутовао у Владивосток, гдје се предсједник састао са совјетским лидером Леонидом Брежњевом и договорио оквире пакта о стратешком наоружању. То је била круна Кисинџерових напора да се смање тензије у односима САД и Совјетског Савеза.
Међутим, Кисинџерове дипломатске вештине су имале лимит – 1975, није успио да убиједи Израел и Египат да пристану на другу фазу повлачења на Синају.
У рату Индије и Пакистана 1971, Никсон и Кисинџер су жестоко критиковани због наклоности према Пакистану.
Као и Никсон, плашио се ширења љевичарских идеја по Западној хемисфери, а потези које је повукао изазвали су дубоку сумњичавост према Вашингтону у бројним земљама Латинске Америке годинама касније.
Године 1970. ковао је планове са ЦИА како да дестабилизује и смјени марксистичког, али демократски изабраног предсједника Чилеа Салвадора Аљендеа, а у меморандуму уочи крвавог пуча у Аргентини 1976. године рекао је да би требало подржати војне диктаторе.
Када је Форд изгубио изборе од Џимија Картера, демократе, 1976, Кисинџерови дани моћи су били у највећој мјери завршени. Сљедећи републиканац у Бијелој кући, Роналд Реган, дистанцирао се од Кисинџера, за кога је сматрао да не одговара његовом конзервативном бирачком тијелу.
Када је напустио владу, Киснџер је формирао скупу, моћну консултантску фирму у Њујорку, која је нудила савјете свјетској корпоративној елити. Био је члан бордова бројних компанија и разних спољнополитичких и безбједносних форума, писао је књиге и постао редовни медијски коментатор за међународна питања.
Послије напада 11. септембра 2001. године, предсједник Џорџ Буш је изабрао Кисинџера да предводи истражну комисију, али је због противљења демократа, које су видјеле конфликт интереса због бројних клијената његове консултантске фирме, био је приморан да се повуче.
Хенри Кисинџер развео се од своје прве супруге Ен Флајшер 1964., са којом је имао двоје дјеце. Деценију касније оженио се са Ненси Магинс, сарадницом гувернера Њујорка Нелсона Рокфелера.
