„Када би цео српски народ нестао, а остао само „Горски вијенац, остало би доста“ Милош Црњански.
На данашњи дан, 30. новембра 1977. године, преминуо је један од најзначајнијих и највећих српских писаца 20. вијека, Милош Црњански.
Рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (тадашње Аустроугарско царство). Иако је традиција у његовој породици била да служе војни рок, његов отац је то прекинуо, па самим ти ни Милош није служио војску, али је ипак учествовао у Првом свјетском рату борећи се на фронту у Галицији.
На Филозофском факултету у Београду је дипломирао, а школовање је наставио у Бечу и Паризу. Након Првог свјетског рата радио је у Прес бироу владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије.
Када је почео Други свјетски рат Милош Црњански је био у Риму. У домовину се вратио тек 1965. године, а до тад је већ објавио свој роман “Сеобе” – једно од најзначајнијих дјела књижевности. Први дио овог романа написао је 1929. године, да би 1962. године довршио.
Црњански није имао навику да детаљно описује битке из два разлога. Као прво, сви који су видјели или учествовали у крвавим окршајима показују извјесну уздржаност када треба о њима да причају. А као друго, позната је чињеница да бивши ратници не желе о њима да слушају. Оно што је Црњанском помогло да очува разум и поднесе бол јесте природа земљишта на којем су његови ратни другови погинули. Наиме, тај дио Галиције подсјећао га је на Србију, са својим брдима и њиховим шумама и с топлом јесени.
Из тог разлога је Црњански створио нови правац авангардне књижевности, познат као суматраизам. Овај правац је заснован на замисли о космичкој хармонији. Све на свијету је повезано, а случајности не постоје.
Манифест суматраизма представља његова пјесма Суматра.
Поред ове пјесме, најпознатија дјела овог великог писца су и: Ламент над Београдом, Љубав у Тоскани, Књига о Њемачкој, Дневник о Чарнојевићу, Сеобе, Роман о Лондону.
Осим што је увео нови дух у српску књижевност, Црњански је такође био познат као велики љубитељ спорта. Био је једини књижевник у групи интелектуалаца-спортиста који су основали часопис Спортиста 1924. године. Бавио се фудбалом, веслањем, једрењем, боксом, мачевањем и скијањем. Међутим, фудбал је био његова највећа спортска љубав, а био је ватрени навијач Црвене звезде. Овај познати авангардни писац је био капитен панчевачког Баната, гдје је остао упамћен по головима, елегантним, интелигентним и ефектним потезима, али и по жустром понашању према судијама.
Водио је и миран породични живот, оженивши се 1921. године Видом Ружић, образованом Београђанком, ћерком дворског савјетника.
Преминуо је 30. новембра 1977. године у Београду, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Према његовој жељи из тестамента, Народна библиотека Србије је примила све његове књиге. На Калемегдану је 25. октобра 1993. године, 100 година од рођења Милоша Црњанског, подигнута његова биста која је дјело вајарке Дринке Радовановић.
Прије пар седмица, Општине Никшић је у част овог великог писца, једну улицу назвала по Црњанском.
Ламент над Београдом
ЈАН МАЈЕН и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „nada“.
Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
У Теби нема бесмисла, ни смрти.
Ти сјајиш као ископан стари мач.
У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детињи плач.
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шеик што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи; невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!“ – дере.
Други ми шапће: „Cadavere!“
Трећи: „Леш, леш, леш.“
Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Ти будиш веселост, што је некад била,
кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
У Теби нема црва, ни са гроба.
Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
У Теби један орач пева, и у зимско доба,
преливши крв, као вино, у нови мех.
А кад ми клоне глава и буду стали сати,
Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.
ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“
А вичу и француско „tout passe“.
И наше „прошло“.
Ти, међутим, стојиш над широком реком,
над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
У Теби нема моје људске туге.
Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
Ти и плач претвараш, као дажд, у шарене дуге,
а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
Твој ће багем пасти на ме као киша.
ЛИЖБУА и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преноси ми земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „ñao, ñao, ñao“
и наше „не, не“.
Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
Теби су наши боли ситни мрави.
Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.
FINISTÈRE и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „tombe“ i „sombre“.
Па крешти њино „ombre, ombre“. –
и наш „гроб“ и „мрак“.
Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Док мени дан тоне у твој понор речни,
Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
у оној где су каравани сени,
али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
А кад ми сломе душу, копље и руку и ногу,
Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.
ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренутци, шапат у Кини,
што сапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни јанг, ни јин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.
Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
Крв твоја ко роса пала је на равни,
ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Грлим још једном, на Твој камен стрми,
и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.
Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
Име Твоје, као из ведрог неба гром.
А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
то име ће бити последњи шапат мој.
1956.