Ко је имао већу џеназу у Сарајеву – Алија Изетбеговић или Мушан Топаловић Цацо? Локални медијски извештачи су својевремено проценили да је и једног и другог испратило око 10.000 Сарајлија. Теоретски је могуће да је сваки од њих имао своју засебну десетину хиљада ожалошћених. Вероватније је да су били измешани или чак у оба случаја скоро исти људи. Сасвим је сигурно да су то били све сами Муслимани/Бошњаци. Парадокс да су табут председника БиХ и оца нације, као и табут зликовца са еполетама АБиХ, који је клао и у јаму Казани бацао српске цивиле, летели преко истих прстију огромне масе сународника и истоверника до шехидског гробља на Ковачима, само је привидан. Јер Алија и Цацо су били припадници исте АБиХ, први као врховни цивилни заповедник, други као командант 10. брдске бригаде. Како сведоче фотографије, старији у хијерархији је млађег званично примао и китио одликовањима.

О злочинима над Србима Цацине бригаде и његовим личним, писали су сарајевски недељници „Дани” и „Слободна Босна”, а недавно и „Ослобођење”, али о Алијиној командној одговорности ‒ не. Најодговорнији, наводно, није ништа знао иако је морао да зна. А пошто је Мушан Топаловић по налогу Изетбеговића у међувремену ликвидиран од национално својих, на крају је испало да за свирепо побијене Србе на Казанима надомак Сарајева нико ни командно ни извршно, није ништа крив, сем неколико доцније ситно кажњених зликоваца који су се на суду успешно бранили да су жртвама резали руке, ноге, уши, носеве, тестисе и напослетку их декаптиране бацали у амбис искључиво по наређењу Мушановом, а не директно Алијином.

Алија је о свему томе био „необавештен”, иако је на Председништву БиХ био више пута упозораван на систематско малтретирање Срба у граду, а реаговао је поводом писма Јована Дивјака тек онда када се Цацо толико осилио да је измакао његовој контроли и чак пружио оружани отпор привођењу, при чему су настрадали бројни таоци и полицајци. На лични телефонски позив Изетбеговића предао се, а онда, наводно, при транспорту искочио из полицијских кола и убијен при покушају бекства. Симптоматично је да сви актери убиства, укључивши Изетбеговића, ову причу називају „службена верзија догађаја”. Иронијом судбине Цацо је 26. 10. 1993. инкогнито сахрањен недалеко од привременог скупног укопа ексхумираних и некласификованих остатака својих жртава.

Три године касније Мушанови саборци, који су знали и „неслужбену верзију” смрти свога команданта у злочину, ископали су и понели пут Ковача табут у пратњи „пола Сарајева”. Уплашен масовношћу џеназе Алија се није оградио него изјавом придружио маси на другој Цациној џенази: „Цацо је био и херој и злочинац!” За Мушана Топаловића Цацу из махале на Бистрику, који је био један од „црних бисера” у ниски коју су чинили Јука, Ћело, Пушка, Дедо, Крушко и други, рат је био елдорадо. Бивши жестоки момци из сарајевског подземља, вични оружју, насиљу и деловању ван закона добили су прилику за неограничену пљачку и терор. Поделили су међусобно градске квартове и локалне силеџије, са све својим приватним затворима, мучилиштима и губилиштима. Медији су их славили као хероје одбране града, певали им песме, качили постере, а они су се бавили унутрашњом безбедношћу Срба, петоколонаша који су тобоже „скривали оружје”, „давали светлосне сигнале артиљерији са брда”, „дојављивали позиције одбране”. У безнадежне пробоје обруча око Сарајева слали су каурску децу, која су остала, и Санџаклије, које су дошле. Зато ниједан од њих током рата није погинуо, него су после смакнути под чудним околностима, као неугодни сведоци веза са влашћу. Упадали су у српске станове и одводили домаћине без трага, у неповрат, пљачкали накит, девизе, реквирирали аутомобиле и све што је вредело те деложирали жене, децу, старце.

Друга, послератна, мирнодопска и демонстративно масовна џеназа 2. 11. 1996. послужила је као упозорење преосталим Србима да их још има у вишку и да је крајње време да оду из Сарајева. А онда се 19. 10. 2003. Алија придружио Мушану, испод оближњег мезара на шехидском гробљу. Са Ковача узвишених над Башчаршијом могли су заједно да сеире завршетак пројекта десрбизације „мултиетничког Сарајева”. Казани су, потом, обрасли у шаш и задуго утонули у тишину и заборав. Мирну савест и самозадовољство једнонационалног и истоверног „грађанског Сарајева”, пореметио је „Алијин Србин” Светозар Пударић, потпредседник ФБиХ испред СДП-а. Храбро и упорно је кроз градске институције прогурао да се коначно на Казанима постави плоча са списком жртава и злочинаца, поименце. Ко зна да чита имена и презимена знао би да препозна да су жртве били Срби, а злочинци Муслимани, без обзира што су у јаму бацали и поједине своје издајнике. Светозар је, међутим, у међувремену преминуо па је на сцену ступила актуелна градоначелница Бењамина Карић, већ чувена по својим патриотским испадима, која је текст на плочи исписала у стилу „неки безимени лоши људи су побили неке такође безимене недужне жртве”.

Баш као што су партизани после ’45. усташке јаме у Херцеговини обележавали: овде су (неки) фашисти, зверски побили (неке) цивиле, и све ради братства и јединства које је „процветало” ’92. Они су то радили ради јединства народа, а она ваљда ради јединствене БиХ. У међувремену је и Алија на свој начин… Када га је Јово Дивјак, једини Србин у врху АБиХ, обавестио о националној дискриминацији и насиљу „црних бисера” у граду, цинично је закључио да се вероватно ради о Србима. И додао: „Чуо сам нешто о томе и раније, а жалио ми се и неки кројач Мујо.” А Бењамина опет текст на плочи објашњава да „није хтела да се ишта конкретније пише о злочинима 10. брдске бригаде да не би укаљало углед Армије БиХ. За истину коју је хтела да сакрије побринули су се, међутим, ветерани 10. брдске бригаде. Поводом годишњице његове смрти, преко плоче су црвеном бојом написали „Цацо живи!”, а Алијина годишњица смрти обележена је свечаним подсећањем у Народном позоришту под покровитељством Дениса Бећировића, члана колективног шефа „јединствене државе БиХ”.

Заједно у рату, заједно на шехидском гробљу, заједно у џенету, зашто не и заједничка комеморација када већ обе годишњице падају у истом месецу. Најбоље да оних свих десет плус десет хиљада Сарајлија са две џеназе, у октобру сваке године заједно оду на Коваче и положе цвеће на два суседна мезара. Алија је био херој 100 посто а по њему је и Цацо био „и херој”. А пошто је убијао Србе нека о оном „и злочинац” брину у Српском Сарајеву.

Е сад би у том и таквом „јединственом, космополитском, мултикулти, грађанском, престоном” и каквом још не Сарајеву, у коме градоначелница Бењамина из редова осморке или тројке, која из виших патриотских интереса скрива податке о Цациним злочинима над Србима, требало да суде Српској односно председнику републике. Аферим! Машала!

Професор емеритус

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите коментар!
Овдје унесите своје име