Минуле недјеље одржан је 27. Љубљански мартон, најмасовнија маратонска трка у региону, атлетска манифестација која слови за најорганизованије спортске догађаје ове врсте на простору бивше Југославије.
Временски услови за учеснике били су идеални. Старт је био подијељен у више зона, па се стратовало у „таласима“ – маратонци на стази дугој 42,195 километара и полумаратонци на 21,1 километар. Широке улице главног града Словеније биле су препуне такмичара, због чега су маратонци у првих десет километара морали обилазити велики број полумаратонаца, што им је било додатно оптерећење, јер су губили ритам и енергију у обиласцима. Након одвајања учесника полумаратонске трке, маратонци су трчали без подршке публике. Остали су само најупорнији навијачи поред дијела маратонске стазе у градској зони, гдје су атлетичаре бодрили униформисани оркестри и бендови. Окрепне станице налазиле су се на сваком километру, као и тоалет кабине, сниматељске екипе , ватрогасне службе и интервентне екипе за масажу. У циљу се налазио шатор за гардеробу и пресвлачење и огромни видео бим за директан ТВ пренос трке.
У конкуренцији мартонаца трку је завршило 1292 такмичара, а посљедњи маратонац стазу је прешао за шест часова и осам минута.
На овом великом спортском догађају општину Соколац представљао је атлетски ветеран – Перо Мијатовић, који је постигао вријеме четири сата и 40 минута, што је изванредан резултат с бзиром да је недавно ушао у 69-ту годину живота. Када се погледају пролазна времена, на десет километара Перово пролазно вријеме било 58 минута, на 21-ном километру два сата, а на четрдесетом 4 сата и 24 минуте.
Соколачки ветеран је препун пријатних утисака које је понио са Љубљанског матарона.
– Емона ће ми остати у трајној успомени. У том прелијепом граду истрачао сам 20. маратон. Био сам судионик најмасовије и најбоље организоване маратонске трке у регији. У посљедња два километра сам трчао нешто спорије, јер сам имао тежак припремни период. То се, без сумње, одразило и на резултат. Немогуће је описати оно што сам доживио у древној Емони, данас Љубљани. На старту сам се упознао са момком из Зрењанина, чланом тамошњег Планинарског клуба „Зрењанин“. Он станује у истој згради гдје и мој близак рођак – Галавић. Свијет је мали, зар не? Иначе, Змајчеки су све аутоматизовали – од продаје карата, изнајмљивања бицикла, до електронсиих карата за граничне прелазе. Словенци истичу да су Босна у малом, да су мирна нација, да су цијене као и код нас, али да Словенија није за расипање новца, прича соколачки атлетски ветеран.
Сваки финишер на Љубљанском маратону је добио диплому и могућност да угравира медаљу са „Змјачеком“, али на матерњем језику такмичара.
Перо захваљује, како рече, господину Цвијетићу из соколачке фирме „Дуга“ за подршку, који помаже многима, а посебно спортистима. Нада се да ће се наћи на маратонској стази и у осмој деценији живота.
