Ко дјевица љепотом чедном
Земља СРПСКА за занијела.
Чврста, ко камен стамена
Младост га понијела.
Бљеснуо попут сунчевог пламена
На оштрици мача,
И сагорео у жару битке.
У пупољку
Уснуо, без јаука
До очевог топлог рамена,
До руке чврсте,
Сабље бритке.
Јуначки поднео бол и муке,
Згаснуо тихо – попут сјене.
У покрету само застале руке,
Слободи у сусрет раширене.
Витезови само умиру тако:
Због слободе златне,
И крста часног, мушки, јако!
Ни челик равно голим тијелом.
Славом предака вођени
И крвљу не освећеном-врелом.
За слободу је млађан пао,
И зато живи – умро није!
Златним звјезданим прахом,
Име ЖЕЉКО, исписано бити ће
Међу легендама:
На небу изнад РОМАНИЈЕ.
(Жељку Ђуревићу Миодраговом)
(Нишићи, 1995.године)
Објављено у 17.броју Соколачких информативних новина (јануар 1996.)
