Група рекреативаца и планинара ушла је недавно у неистражену пећину у подножју кречњачке греде Жуљанске стијене, између соколачких села Буковик и Жуљ, из које извире вода и након веома уског улаза и нешто ширег канала, нашла се у пећинској дворани дугачкој око 150 метара.
Радојица Стојановић, један из те групе заљубљеника у природу, наводи за Срну да се на овај „неизвјестан корак“ одлучио након што му је колега из соколачког Шумског газдинства „Романија“ рекао да у његовом завичају постоји та необична пећина уклијештена у велике стијене изнад Жуља, које се у селу и називају Жуљанске стијене.
„Стално ме копкало негдје у души да сазнам шта се крије у пећини, за коју се само претпостављало да има дуги канал из кога извире јак млаз воде, по чему су га мјештани назвали Врело“, наводи Стојановић.
Он каже да је искористио лијепо вријеме у покушају да то открије, у чему су му се придружили искусни планинари комшија Младен Ликић и његов син, те искусни соколачки планинар Велимир Нинковић.
Он наводи да су на око 400 метара од села Жуљ успјели да савладају улаз између двије велике стијене.
„Када смо савладали веома тијесан пролаз у пећину, провлачећи се између двије велике стијене, пред нама се под свјетлости батеријских лампи указала дворана са тврдом подлогом која подсјећа на градску, чија је ширина толика да може проћи ауто. По њој тече плитка вода“, прича Стојановић.
Он истиче да су посјетиоци ове необичне пећинске љепотице прошетали пећинском двораном дугачком око 150 метара, али да су одустали увидјевши да у продужетку корито ријеке или пећинског језера постаје све дубље.
Стојановић каже да су тад одлучили да неки други пут поново уђу у ову пећину боље опремљени „за ново истраживање чаробног простора са доста свјежег ваздуха“, те потоком по каменом дну и мјестимичним пећинским украсима на своду.
„Наше истраживање ове пећине биће настављено ако будемо успјели унијети чамац на надувавање како би могли ићи у дубљи дио воде који је можда и величине језера“, планира Стојановић, увјерен да би ова пећина могла постати и туристичка атракција и да је зато треба добро истражити.
Према његовим ријечима, мјештани водоток из пећине називају Ријека, а сам извор је познат као Врело, чију воду никада нису користили за пиће. Разлог за то млађим генерацијама није познат.
Радојица Стојановић подсјећа да се изнад ове пећине са извором, такође у високим Жуљанским стијенама, крије једна мања сува пећина, у чијој близини се налази извор воде за пиће на којем је била чесма са малим дрвеним коритом, али је вријеме учинило своје, па је од тога остао само мали извор из камена.
Вода са оба извора, како је Стојановић чуо од мјештана, наставља ток кроз атар села Жуљ и заједно са јачим извором Петник чини рјечицу Размјену, чија вода се у крајњем току придружује највећој ријеци на соколачком подручју Биоштици.
Занимљиво је да се на удаљености од око два километра од неистражене пећине код Жуља налази већ позната пећина у селу Кадића Брдо, на локалитету Подлипе.
Она је настала на сличном терену поткапинског облика и позната је по цртежу на стијени за који истраживачи тврде да потиче из палеолита.
Села Буковик и Жуљ удаљена су од Сокоца ваздушном линијом осам до девет километара.
