У простору који окружује Панинарски дом „Црвене стијене“ на Равној Романији, здања смјештеног испод Црвених стијена, најпознатијег виса древне Романије, синоћ је одржана промоција књиге „Писмо“ соколачког пјесника и прозног писца Миланка Боровчанина Ромсока. Организатор промоције било је соколачко Планинарско друштво „Гласинац“, чији је Миланко један од најстаријих чланова.
Присутне у дворишту планинарског дома, окруженог јелама и боровима, поздравио је пјесник Миленко Јевђевић из Бања Луке, који је, између осталог, рекао да Миланково „Писмо“ има 340 страница, на којима се угнијездило девет приповијетки. Јевђевић је потом прочитао дио приче „Јулка Иванова“, чији ће садржај, у то не сумњамо, изазвати велику пажњу читалаца.
О књизи је бесједио књижевник из Рогатице Милад Обреновић, који се осврнуо на стваралаштво Миланка Боровчанина Ромсока.
„Миланко је типична пјесничка душа, хуманиста и скроман човјек, велики писац, прави Романијац. И кад пјева о љубави, рату, Романији, неким личностима и догађајима, Миланко живи поезију и живи за поезију. Ромсок је пјесник који се опробао у свим жанровима поетског стваралаштва, почевши од родољубиве, социјалне, пасторалне, љубавне и класичне. Има танану, крхку пјесничку душу, са израженим смислом за оригинално. Пјесник је са са израженим стилским обрасцем, препознатљивим језичким и лексичким богатством, наративним потенцијалом и књижевним могућностима. Ромсок је свој дар показао и у области прозног стваралаштва. Он казује лако. Прича му је питка, успјешно ствара прозне слике, које просто оживљава пред узбуђеним читаоцем, рекао је Обреновић.
Надахнуто је говорио о поменутом дјелу и други рецензент – пјесник из Ужица Слободан Ристовић.
„Највећа људска врлина је доброта. Вечарас смо овдје због доброте, а доброта се, прије свега, доказује дјелом. Кад поменем доброту, мислим на ону дроброту коју је Ромсок написао и оставио је да живи испод неба.
Миланко је ишао преко брда и са оне стране сунца. Њега је мајка још при рођењу пупком развезала да би могао свијет видјети и о свијету свједочити. Кад он пјева, гором Романијом брат Иво своје ране гавраном повија. Он је ишао својим суновратима, као што се иде у сватове. Он се из сватова враћао као што се испод вјешала и женских њедара враћа. Није он путописац. Он путује својом причом и приповијетком, он их ствара. Био је сновидац, а сновидци су хајдуци међу сазвјежђима дана. Шта је тајна ако није оно што смо видјели на путевима и осјећањима записали. Наш живот су записи на путу, отисак запажања, приче и причања. Ромсок је пјесник. Није он записничар и ничији доушник. Он је магла која ће се претворити у росу или у орошено, у сузе, или поледицу бола.
Оно што је Миланко написао у овој књизи, оно што је из претходних књига одабрао, су само комадићи неких огледалаца које је он носио и вријеме му је да сједне пред огледало ако неће да се види, казао је Ристовић.
Присутни на промоцији су имали прилку да чују и дио приче „Освета“, коју је Боровчанин посветио свом саборцу, пријетељу, болничару Горану Косорићу, који је живот дао у одбрани Републике Српске.
О књизи је говорио и други рецензент – Недељко Бабић.
-Све приче у овом обимном избору, и најобимнија Самртни сан, на стотину двије странице, као и Одумирање снова, (осам страна) подједнако жуборе у истом романескном љубав – смрт замаху документарно филмичних јаука с Романије „анастезираних“ мизансценом лирске дескрипције (плачног неба у предјутру мутном као сплачине)… Већина прича, (а донекле и приповијетка Писмо, чији је наслов не без разлога рикошетирао на корице ове књиге,) изњедриле су се из аутобиографског прпоришта… Прича Самртни сан је у овом случају и дословно Роман, (залутао можда у предочени нам избор приповједачев, ) не због своје новела – роман обимности. Ромсок је (опет можда) и „бољи“ као прозни писац, него као пјесник, али он је по ерос- танатос поводњу која у било којем жанру свира на „китару“ само са једном струном, само поета, пјесник, пјесничина… , нагласио је Недељко Бабић и додао ријечи које је о Ромсоковом стваралштву недавно написао Слободан Ристовић: Ромсок је рођен међу кошпицама горких ријечи… своје име је ућерпичио у цицељ Чегра са темељом у Сокоцу, огрнут кошуљицом од мајчине материце; срчаном сачмом брани вериге и пепео под њима; пепео памти записе пламена; бол је музика. У овим бисерним ријечима пронашао сам и наслов за причу о промоцији најсвјежије Ромсокове књиге.
И, наравно, чула се и ријеч аутора на промоцији. Кратко је Ромсок говорио. Захвалио је присутним, посебно начелнику општине Соколац Миловану Бјелици, који је, како је рекао, присуствовао на скоро свакој промоцији његових књига, као и члановима Планинарског друштва „Гласинац“, који су уз њега у сваком трену, у болу и у радовању.
-Мени је са овом књигом на неки начин душа на мјесту, јер што сам сматрао да треба да се сачува ја сам то спакаовао у три књиге истовјетне по обиму, уз још два романа. Надам се да ће ми господар живота и смрти дати довољно времена да завршим хронику коју сада пишем о свом родном крају, прије него што задњи становник напусти овоземаљски живот и да додам још два записа који ми стоје у глави. Тада ћу бити потпуно задовољан, казао је Боровчанин.
Публика и књижевници, након промоције, окупили су се у просторијама Планинарског дома „Црвене Стијене“, гдје је уз чашицу тврдошког вина и романијске ракије потекла поезија.Казивали су је већ поменути писци, као и Милован Јевтовић из Пала, србијански глумац Микица Петронијевић, који је дан прије у планинарском дому на Равној Романији говорио монодраму „Тезга као живот или све је на продају“ и Милан Гутић, предсједник Извршног одбора Савеза удружења матице, дијаспоре, Срба у региону и пријатеља Србије „Корени“ из Новог Сада, велики заљубљеник у планираство и поезију.
