Упркос злу које нас окружује, ако погледамо око себе чистог срца, обновљене наде и вере јаче од свих искушења, све нам заправо говори о љубави и све показује меру нашег одступања од ње. О љубави можемо да учимо од бесловесних бића – животиња, како волети неодступно, до краја одано, без очекивања, без осуда, у постојаности служења. Деца нас својим примером уче како се воли у радости и простоти срца. Читава творевина Божија нас увек изнова подсећа на речи из Химне љубави Св. апостола Павла: “Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи”.

Но, да ли наше срце заиста уме да трпи, да прашта, да верује и нада се, да ли живи у истини? Или, испод наизглед светлуцаве и мирне површине наше душе, постоји тешко и тамно подводно камење нетрпељивости према ближњима, себичних очекивања, осуђивања, гнева, непраштања, оговарања, гордости, зависти и тврдоглавог самооправдавања?

Да ли гајимо у срцу потајна очекивања да они који нас повреде буду одмах кажњени, Божијом руком или нашим отровним речима и мислима? Да ли прилазимо Светом Причешћу уверени да смо се припремили како ваља, осећајући усхићење што и ми ступамо у ред испред Св. Чаше, а заправо кријемо дубоко потиснуте и непрепознате конфликте са ближњима? Колико смо заиста искрени пред Богом, а колико пред Њим испуњавамо одређена правила, за која мислимо да ће нас учинити већим у Његовим очима?

Свако од нас носи у души ожиљке, трагове туђих издајстава, увреда, неправди. Постоје и оне непреболне ране, чији смисао може да нам буде неухватљив. Господ нам некад шаље људе који ће нас научити најважнијим животним лекцијама и омогућити нам да прочистимо душу од нагомиланог греха и духовних болести. Таква прочишћења су обично веома болна, а лекције које собом носе су најтеже за нас. Некад се то збива и зато да бисмо сагледали своје поступке, будући да смо и ми можда некога повредили на сличан начин.

Ломљење сопствене гордости је тежак и болан процес, који траје читавог живота. Зато Господ и говори да се Царство небеско са муком осваја. Наше непријатеље треба да љубимо не загледани у зло које нам наносе, већ са благодарношћу Господу за то искушење које нас, заправо, изводи на пут спасења. Највећи благослови и најважније животне лекције заодевени су често у бол и разочарања, а за њихово разумевање је потребно време.

Ипак, као хришћани, призвани смо на то да не остајемо на слабостима наше људске природе, него да их вером и љубављу надилазимо, да улажемо труд у разумевању Божије промисли у нашим животима.

Ако знамо да се све збива по Божијем допуштењу и по Његовој неизрецивој љубави према нама, наша вера је на испиту управо у ситуацијама када је све наизглед лоше, а ми ипак имамо поверења у Његову промисао и љубав. Зашто онда очекујемо казну за оне који нас рањавају, уместо да захваљујемо Богу на понуђеној шанси за наше исцељење, учење и спасење?

Зашто видимо само зло у другом човеку? Можда зато што носимо (непрепознато) зло и у себи? Највише нас у другоме узнемирава оно што и сами носимо, а одбијамо да то сагледамо. Не смемо судити олако јер никада не знамо шта се у дубинама нечије душе крије. Они који нас рањавају, и сами су рањени. У њима је скривено можда невољено дете, унесрећен човек, под прејаким ударима непомјаника, немоћан да се супротстави.

Зло које нам је нането, показује у коликој је мери такво биће нечим унесрећено. Зар бисмо казнили инвалида, рањеника или дете одбачено од родитеља? Онда знајмо да је наш непријатељ – наш ближњи, који је као и ми по Божијој вољи, али рањене душе, осакаћеног срца, обележен неким злом. Хоће ли плод сваког нашег сусрета са човеком носити само трагове зла које нам је неко некада нанео или бирамо да пројављујемо љубав, разумевање и снагу праштања? Јер нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, својим ранама које је, својим поступцима и одабирима, оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе. То је једини пут којим се, кроз Свето Причешће, сједињујемо са другима у Тело Христово.