Кад кажемо домаћи сируп, прва асоцијација води нас на непоновљиви укус и жућкасту боју мирисне зове, која нас враћа у дјетињство и освјежење које су нам правиле маме и баке.

Зова је сада у пуном цвату и свакако је вријеме да тај предивни мирис и арому спремимо и за мјесеце пред нама.

Цвјетови зове богати су етеричним уљима у којима има флавоноида, гликозида, хлорогенске киселине, танина и пектина, а беру се за сунчана времена и то само они потпуно расцвјетани, са жутим сладоносним прахом. Пазите гдје је берете, загађена мјеста и канали никако нису добра опција, потрудите се и пронађите незагађени грм ове мирисне и љековите мајске љепотице.

Рецепт

Бројни су рецепти за справљање сирупа од зове, а ово је мјера за отприлике четири литра сирупа. Ако желите више или мање, прилагодите мјере својим потребама. То значи да ћете на 10 цвјетова користити литар воде, килограм шећера и један лимун, односно на 100 цвјетова требаће вам 10 литара воде, 10 килограма шећера и 10 лимунова.

Требаће вам и веће посуде, као и чисте припремљене стаклене боце са чеповима за складиштење. Што се тиче варијанти с мање шећера, знајте да је шећер природни конзерванс и да смањивањем његовог омјера за припрему ризикујете каснију кварљивост сирупа.

Састојци:

  • 30 цвјетова зове
  • 3 л воде
  • 4 г лимунтоса
  • 3 лимуна
  • 3 кг шећера

Припрема:

Потопите цвјетове зове у воду са лимунтосом и на кришке изрезаним лимуновима с кором. Добро измијешајте и оставите да одстоји на хладном и тамном мјесту 24 сата. Други дан течност проциједите, па додајте шећер и добро промијешајте. Оставите да стоји још 24 сата уз повремено мијешање. Након 48 сати сируп је спреман за претакање и складиштење у стаклене боце. На тај га начин можете чувати до годину дана на хладном и тамном мјесту.

Легенда о дрвету зове

Легенда каже да је цар Тројан имао козје уши. Када је дошао берберин да га брије, цар му плати у златницима да никоме не би причао за њега и козје уши. Берберин пристаде, али временом поче боловати јер никоме није смио да каже своју тајну. Тада одлучи да оде у поље, ископа рупу и у њу три пута каже: „У цара Тројана козје уши!“

Када је завршио, он закопа рупу и би му лакше. Али, прође неко вријеме и из те рупе изниче дрво зове, а чобани који су туда пролазили правили су од ње свирале и како су свирали, умјесто музике се чуло: „У цара Тројана козје уши.“ Тако су сви сазнали за цареву тајну.