На двадесету годишњицу од канонизације, уврштавања у ред светих Српске православне цркве, кивот с моштима Светог владике Николаја охридског и жичког донешене су у Београд.
На Спасовдан биће на челу традиционалне празничне литије која ће проћи улицама српске престонице од Вазнесењске цркве до Храма Светог Саве. Свети Николај Охридски и Жички, као што је то чинио много пута и за живота, стаће на чело народа у тешком тренутку „због страдања и губитка живота наших младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, због бола и туге васцелог народа за невино пострадалима“, како је то наведено у званичним саопштењу Српске православне цркве. Уз објашњење да ће кивот с моштима светитеља „изузетно, ради утехе верног народа у овим тешким данима и ради духовног окрепљења, бити донет из манастира Лелић код Ваљева“.
Протођакон Љубомир Ранковић, подсећајући да је владика Николај Велимировић канонизован 19. маја 2003. године одлуком највишег тела СПЦ Светог архијерејског Сабора, а да је 24. маја кивот с његовим моштима донет у Храм Светог Саве где је обављен чин канонизације, каже за РТ Балкан да се мошти светитеља враћају у престоницу у врло деликатном времену, када нас је све погодила голгота бројних породица у Београду и околини.
„То је велика рана на души свих грађана Србије, сви нормални људи то доживљавају као велики ударац и забринутост над својом децом и временом у ком живимо. Као што је Свети Сава дошао у турбулентно време у Србију с моштима свог оца Светог Симеона и над њима помирио завађену браћу Вукана и Стефана и утешио народ, тако и данас српска црква доноси своју највећу светињу и једног од највећих својих светитеља, у Београд где је та рана и настала. Мислим да ће то бити велика утеха за народ и да ће тај напор цркве уродити плодом“, каже отац Љубомир Ранковић који је у Епархији шабачко-ваљевској, између осталог, био секретар синовца владике Николаја, епископа Јована.
Народна канонизација
Владика Николај Велимировић рођен је 1881. године у Лелићу надомак Ваљева, у породици земљорадника из које је, издвајајући се жељом за знањем и књигом, кренуо на школовање: у ваљевску гимназију, потом Богословски факултет у Београду, па на даље студије по Европи (прошао је студирајући Немачку, Енглеску, Швајцарску, а нешто касније и Русију), до одбране доктората у Берну и у Женеви.
За време Првог светског рата, српска црква упутила га је 1915. године у Америку и Енглеску где је одржао бројна предавања о Србији и Србима, настојећи да помогне свом народу и придобије западне савезнике за њега. Године 1919. изабран је за епископа жичког, одакле је убрзо, већ следеће године, упућен на Охридску епископију. Био је слан у многе црквене и народне мисије, у Атину, Цариград, Енглеску и Америку, учествовао је на конференцијама за мир, екуменским сусретима, свеправославним консултацијама…
Даровит беседник, велики духовник, изузетно образован и веома активан на црквеном пољу, око себе је окупио многобројне вернике, богомољачки покрет, и као један од најугледнији тадашњих епископа СПЦ одмах по окупацији у Другом светском рату, завредео пажњу Немаца који су га ухапсили на Петровдан 1941, и из заточеништва у манастирима Љубостиња и Војловица, 1944. пребацили у концентрациони логор Дахау где је дочекао крај рата.
У Србију се више никада није вратио, остатак живота провео је у емиграцији, прво у Западној Европи, а онда у Америци, где је наставио свој мисионарски рад и где је и умро 18. марта 1955. године. Оклеветан као издајник, антисемита, колаборациониста, па чак и фашиста, Николај Велимировић био је једна од жртава комунистичког прогона којем је била изложена цела Српска православна црква и биле су потребне деценије да се поново врати у отаџбину.
Владика Николај је још за живота сматран за светога, напомиње отац Љубомир Ранковић.
„Руси су пре Срба урадили икону светог владике Николаја пошто је он умро у руском манастиру светог Тихона у Пенсилванији. Овде у земљи, ‘Глас цркве’ је 1987. године организовао једну народну канонизацију у Шапцу 18. марта на дан његовог упокојења“, прича отац Љуба Ранковић.
Како објашњава, ту је био и синовац владике светитеља епископ Јован Велимировић, шабачко-ваљевски владика, док је владика Амфилохије служио литургију.
„Тада је написан тропар који се и сада пева ‘Златоусти проповедниче васкрслог Христа’, кога сам ја недостојни и мали био удостојен да напишем. Било је десетине хиљада људи у шабачкој порти, то се може назвати једном незваничном канонизацијом и то се онда продужило када су мошти дошле у Београд“, каже саговорник.
Река људи потекла је до Лелића
После 36 година од упокојења, владика Николај Велимировић вратио се у Србију 1991. године. Из манастира Светог Саве у Либертивилу 12. маја 1991. године његове мошти пренете су у манастир Лелић, његову задужбину.
Тропар „Златоусти проповедниче васкрслог Христа“ певао се већ на београдском аеродрому, па онда у Храму Светог Саве, па у Жичи, па у Лелићу, описује свештеник Љубомир Ранковић пренос моштију светог Николаја из САД у Србију.
„У Лелићу је био печат свега, ту се скупило око 30.000 људи. Пут дуг десет километара, од Ваљева до Лелића, био је крцат народом. Река народа је текла из Ваљева“, наводи саговорник.
Био је ту цео Свети архијерејски Сабор Српске православне цркве, председник владе Србије, представници на највишем нивоу из Републике Српске, а патријарх Павле је начелствовао светом литургијом, објашњава протођакон Љубомир Ранковић.
„Тада се испунио Николајев завет да се његове мошти врате у Србију, у његов родни Лелић. Од тада Лелић постаје нови српски Острог, народ ту долази на поклоњење и све тако до 2003. године када га је црква уписала у диптихе светих. Али остала је вредна сваког памћења та свечаност у Лелићу, када су донете мошти“, каже отац Љуба Ранковић.
Како истиче, на достојанствен и достојан начин Србија се тада одужила на дочеку свог великог духовника и владике.
Од монаха Тадеја до владике Николаја: Тираж већи од десет милиона примерака
Дела владике Николаја Велимировића у Србију су се испочетка уносила кришом. Било је то средином седамдесетих година прошлог века, објашњава наш саговорник. Блаженопочивши владика Лаврентије, који је тада био епископ у Западној Европи, почео је да прикупља његова дела у сарадњи са тадашњим владиком шабачко-ваљевским Јованом чији је отац Љубомир Ранковић био ђакон и секретар.
„Владика Лаврентије објавио је тада 12 томова његових дела, а ми смо то издање обновили 2014. године и додали му још два тома. У земљи смо 1986. са манастиром Хиландар почели да штампамо појединачна његова дела, ‘Молитве на језеру’, ‘Мисионарска писма’, ‘Речи о свечовеку’… Прва књига која је штампана у Југославији са његовим именом на корицама била је ‘Живот Светог Саве’, јер је раније штампано под псеудонимом монах Тадеј“, прича отац Љубомир Ранковић.
Та књига је штампана у почетном тиражу од 50.000 примерака у шабачкој штампарији.
„Тако се владика Николај Велимировић вратио са својим пуним именом, презименом, са сјајем у Југославију. ‘Глас цркве’ је 1996. приредио издање у 25 књига, које смо радили професор Радован Биговић, мој син Александар Ранковић и ја, по узору на сабрана дела Достојевског које је Исидора Секулић издала у Народној књизи 1933. године. То домаће издање је са страшћу разграбљено“, каже протођакон Љубомир Ранковић.
Описује да је „Глас цркве“ имао представништво у београдској Бранковој улици и када су пакети књига довожени, људи су већ чекали испред и ту на тротоару већ би све што је донето било и продато.
„После смо штампали појединачно његова дела, само ‘Глас цркве’ је објавио укупно више од десет милиона тиража. Нема српске куће која нема нешто у својој кући од владике Николаја, ако нема књигу онда има бар ону плочицу на којој пише ‘Господе благослови онога који улази у овај дом’. Ушао је у срце, у душу, у домове свога народа“, наглашава отац Љубомир Ранковић.
Али те домове најпре је кроз свој богомољачки покрет претвори у цркве, како би апостол Павле рекао у домаћу цркву, која је истом мером света и важна колико и храм, напомиње наш саговорник.
„Народ му се одужио љубављу и поштовањем његовог дела које чува као зеницу ока и може се рећи да СПЦ и српска духовност данас живи на врелима и изворима дела великог српског духовника, епископа, беседника, писца, стараоца владике Николаја“, закључује отац Љубомир Ранковић.
