Градска слава Београда Спасовдан обележава се од када је деспот Стефан Лазаревић, 1403. године, устоличио Београд као своју престоницу.
Спасовдан симболично указује на стално уздизање: вазнесење града из пепела и непоколебиву веру у будућност, изражавајући душевну и моралну снагу народа.
Данас се Спасовдан обележава литургијом и свечаном литијом по улицама у центру Београда, која има своју устаљену трасу.
О пређашњем значају Спасовдана довољно говори то што је највећи историјско-правни документ српске средњовековне државе, Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349, а допуњен такође на Спасовдан 1354. године.
Спасовдан се код Срба слави као сточарски и ратарски празник, и као крсна слава и заветина за читаво село.
Иначе, у Србији постоје и манастири посвећени Спасовдану, као што су манастири Рукумија, Сестрољин, Доброводица и Раваница, а још неки градови, попут Бањалуке, Источног Новог Сарајева, Невесиња и Чачка славе Спасовдан као своју градску славу.
Спасовдан или Вазнесење Христово је велики хришћански празник, који се слави 40 дана после Васкрса. Вазнесење спада у покретне празнике – увек пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса, десет дана пре Духова.
Према хришћанском веровању, Господ је васкрсењем показао да је јачи од смрти.
Четрдесетог дана по васкрсењу, док су се његови ученици налазили за трпезом, Христос им се поново јавио и рекао: „Идите по свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује, биће осуђен.“
Христос им је тада наредио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли пренети Христову веру у свет и народе спасавати у вери, одакле и потиче назив Спасовдан. Подигнутих руку Христос је потом благословио своје ученике, после чега се узнео на небо (Вазнесење).
Спасовдан као слава Београда
Данашњу форму прослављања Спасовдана у Београду установио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, тадашњи поглавар Цркве Кнежевине Србије.
На предлог митрополитa, упућеног кнезу Михаилу Обреновићу, године 1863. саграђена је и Вазнесењска црква, и то најпре као војна црква, од 1863. до 1866, која је касније постала парохијски храм. Ова црква успела је да сачува и оригинални барјак управе града.
Посебно велика прослава Спасовдана одиграла се у Београду 1938. године, када се окупило велико мноштво народа: ђака, грађана, војника, свештеника, црквених хорова. После литије у згради општине, патријарх Гаврило Дожић и градоначелник Влада Илић пресекли су славски колач. Један од организатора свечаности био је и песник Сима Пандуровић, који је био начелник Одељења за културу општине Београд.
Последња литија на Спасовдан у поратном Београду догодила се 1947. године. У летопису Вазнесењске цркве записано је да су литију те године каменовали скојевци, а исте године је и забрањена.
Обележавање Спасовдана као славе града Београда обновљено је 1993. године, када је улицама у центру поново прошла литија, прва после 46 година.
Литија данас има устаљену трасу, симболично затварајући круг у порти Вазнесењске цркве. Прво стајање за молитве за здравље Београђана је код Теразијске чесме. Друго стајање за молитве за поштеду од страдања, мир и напредак је код Саборне цркве, а треће стајање за молитве за покој душа свим палим јунацима Београда је у дворишту Вазнесењске цркве, испред гранитног Крста.
Иначе, град Београд има и своју заштитницу – Пресвету Богородицу, којој је деспот Стефан Лазаревић посветио овај град.
Народна веровања и обичаји
Многи обичаји поводом Спасовдана сачувани су још од предхришћанских времена. Божанство Спас имало је улогу заштите и спасења, а народ му се обраћао молитвом: „Свети Спасе – спаси душе наше.“
Спасовдан је био дан празновања Главног четвртка у години, када је громовник Перун, према народном веровању, тукао громовима и градом усеве, а божанство Спас их је, помоћу житног класа у руци, спасавало.
Пре Спасовдана, према народном обичају, није се пило млеко. На Спасовдан мушкарци се не брију, жене се не умивају, а деца се не купају.
У Београду је до 1930-тих постојао обичај да жене уочи празника преноће на гробовима својих покојника.
