Шта се крије иза немогућих љубави?

Урођени романтизам нас тјера да вјерујемо да смо на добром путу, чак и ако нам је срце све рањеније. Шта се дешава у нама? Зашто не можемо угушити овај порив, ову фаталну привлачност?

Шта се крије иза немогућих љубави? Дивљење, потреба, бол, љубав, наклоност, самилост, емоционална зависност. Стога је одговор на ово питање бескрајно много могућности.

Приче о немирним љубавима од памтивијека су испуњавале нашу машту, књижевност, умјетност. Књиге и филмови пуни су немогућих љубави.

Ромео и Јулија, Тристан и Изолда, болови младог Вертера су неки од великих успјеха свјетске фантастике којих се сви сјећамо и који развијају своју радњу на љубавима и боловима младих људи предодређених да не могу бити заједно.

Традиционалне бајке, цртани филмови Walta Disneya са својим “живјели су срећно до краја живота” и сапунице са осујећеним љубавима које након година проналазе срећан крај: све доприноси томе да вјерујемо да љубав увијек побјеђује и да се неизбјежно све добро завршава.

Међутим, стварност је другачија: нису све љубави могуће и није увијек вриједно борити се за њих. Неке љубави се морају пустити, а друге једноставно не уважавају љепоту овог осјећања. Понекад је боље одрећи се онога што је недостижно.

Овај књижевни и умјетнички састојак гаранција је успјеха јер игра предност: сви се поистовећујемо са немогућим љубавима. Али зашто?

Зашто се заљубљујемо у људе који нам не могу одговарати?

Урођени романтизам нас тјера да вејрујемо да смо на добром путу, чак и ако нам срце излази све рањеније. Шта се дешава у нама? Зашто не можемо угушити овај порив, ову фаталну привлачност?

Разлози могу бити различити, ево неколико:

1. Због емоционалне зависности

Неки људи осјећају потребу да имају некога у близини, ко им може бити сапутник или због кога се осјећају испуњено. Ова потреба генерише снажну анксиозност која попушта само када је објект жеље близу.

Када га нема, стрепња расте и наводи оне који пате од ње да непрестано траже “његову љубав” како би их смирили. Ова малаксалост, ако се доведе до крајњих граница, може постати права болест.

2. Због романтичног идеала: борба против вјетра и олује

Целентано је пјевао “да те имам, учинио бих било шта”, али да ли заиста мораш да издржиш било шта и да идеш даље, без обзира на цијену? Може ли бити да понекад наша акција није слободан избор, већ облик обавезе коју диктирају наша увјерења (лажна и штетна)?

3. Зато што обраћају пажњу на нас

Једноставно је, чак и ако је то тешко признати, понекад се лудо заљубимо у некога само зато што нам је посветио мало пажње. То, наравно, одговара низу емоционалних недостатака и потреби да се осјећате прихвац́еним.

4. Јер истовремено имамо потребу за љубављу али и страх од љубав

Колико год то чудно изгледало, постоје људи који се бацају у немогуц́е љубави да би избјегли љубавну интимност. Ти људи, они “избјегавајуц́и”, живе у оквиру измишљотина које увијек идеализују.

Као што каже психолог Линда Хат: “Они траже везе у којима ц́е их друга особа одбити или напустити.”

То је њихов начин да се осјец́ају сигурно суочени са рањивошц́у стварног интимног живота, пошто се блискост са другом особом доживљава као “опасност”.

5. Зато што су недостижни људи вриједнији

То је идеал платонске љубави као неузвраћене љубави. Према Хецтор Г. Барнес-у, то је механизам упоредив са тржишним законом: “ограничени ресурси имају вец́у вриједност, а обилни нижу“.

Баш као што роба постаје луксузни предмет када јој не можемо приступити, недостижни људи у нашим очима добијају изненађујућу вриједност.

Шта је ексклузивније од романтично ангажоване особе која никада неће напустити свог партнера или заводљивија од особе која је предмет колективне жеље (глумца или “најлепшег у класи”)?

6. Због дивљења

У љубави, наравно, дивљење мора бити обострано. Међутим, у неким случајевима то је једностран осјец́ај и то је елемент који подржава пар. Свака љубавна веза која започне на овај начин биће осуђена на неуспјех и сукцесију особе која осјец́а дивљење, која ц́е бити сломљена особинама другог.

Али да ли је то права љубав?

Као што смо видјели, немогуц́а љубав може одговорити на бесконачан број потреба. Сваки конкретан случај се покорава својим мотивима и осјец́ањима; ипак је јасно да то ни у ком случају није здрава љубав.

Љубав није увијек чињеница срец́е, вец́ и могуц́ности. Понекад нас за овај осјец́ај веже једино навала адреналина изазвана изазовом и имати нешто за шта вриједи живјети.

Немогуће љубави, како их савладати?

Први корак је препознати да, колико год нас привлачи, објекат наше жеље можда није особа са којом можемо изградити здрав, конструктиван и задовољавајући однос.

Идеализација је природна фаза у процесу заљубљивања, али овај осјећај временом такође слаби. Људско биће никада не одговара прототипу или идеалу савршене љубави.

Из тог разлога, избор нашег партнера мора поц́и од стварности, а не од идеализоване слике.

То не значи да не можемо бити романтични или да се неки од наших идеала не могу остварити у животу у двоје. То је права амбиција, али никада не смијемо заборавити неотуђиве принципе од којих љубав мора поћи.