Црногорци су волели да кажу како „Његош није био само поезија и владиковање“, био је много више од тога – и физички и духовно.

Петар II Петровић Његош био је црногорски владар, владика, песник и филозоф. Рођен је 13. новембра 1813. године у селу Његуши близу Цетиња, а умро је 31. октобра 1851. године у Цетињу. Имао је само 38 година.

О потоњим данима Владике Рада, мало шта се зна, али остао је запис о томе шта је његова мајка рекла на посмртној одори свог сина:

„Браћо Његуши, Соколови Црногорци! Није лијепо што чините, што кукате и плачете за Владиком. Нијесам ја њега родила нити за кукање, нити за плакање, већ сам га родила о добру имена вашега и СРПСКОГА.

Вазда сам била и сада сам најсрећнија мајка, када ми је Бог даривао, тебе мој вазда најмилији сине. Био си најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом.

А за ваистину Божју ја, твоја мајка, за тобом никад нећу заплакати, јер када бих то учинила ја не бих била твоја права мајка. Требају да плачу мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине, материнска рана, просто ти СРПСКО МЛИЈЕКО КОЈИМ САМ ТЕ ПОДОЈИЛА.

Слава Богу који ми те тако лијепог даривао и тако лијепог и младог узео, бар ће и Он сине мој, од тебе имати шта да види.“

Какав је заиста владика био само може да се нагађа. Постоје неке приче да је био велики женскарош, али то никад није потврђено. Међутим, најбоље се може сагледати Његошев живот из књиге Љубише Ненадића „Писма из Италије“ у којима стоји:

“… отворим врата и уђем у владичину собу. Ја сам себи представљао владику црногорског као друге владике: у дугој црној мантији, с камилавком на глави, с бројаницама у руци. Такву сам и слику из млађих година његових виђао. Кад уђем, погледам по соби. Соба видна и велика. Три прозора гледала су на море, а један низ улицу на краљев двор. Усред собе стајала су два стола: на једном беху растурене књиге. Било је два лепа канабета и више великих и малих столица, са другим потребним намештајем; на зидовима, осим огледала, било је различитих слика. Десно од врата, у дну собе, био је камин од мрамора, оџак по француском начину, у коме је горела мала ватра. Према томе оџаку, у великој, сниској столици, седео је један крупни човек у црногорских хаљинама, с црногорском капом на глави, и држао је гвоздене машице у руци, те њима џарао у ватру. Једва је могао примјетити да је неко ушао. … “Сједите – рече владика – ми смо стари познаници! Сам вас је Бог послао да ме у овој самоћи разговорите.” Пружи ми руку те се са мном рукова. Затим се замисли и ућута; па из тих мисли, после неколико тренутака, јачим гласом узвикну: “Ала се ми, Словени, наробовасмо!” И као нека срдња указа му се на лицу. Док сам ја смишљао шта да му кажем на то, он продужи, после кратког ћутања: “Али ми, Црногорци, бога ми нијесмо! Сваком слободном човјеку можемо слободно у очи погледати. Ни пред ким се не морамо застидјети.”

“… Свагда би ме дочекао пун тањир поморанџи. Владика их слабо једе, и то само по једну кришчицу; јер му, ако нису сасвим слатке, позледе кашаљ; али је приметио да их ја радо једем. Многи говор каткад му шкоди. Он често по неколико сати седи у својој великој столици и ћути. За то време ја му што причам, новине или какву књигу читам. Играмо и шаха, али он нема стрпљења. Неколико сам пута ручао код њега. Он врло мало једе, и чува се од противних јела; ништа не пије. Обично једе много грожђа. Овде има тако лепа грожђа као да је сада са чокота узабрано. Мене непрестано нуди поморанџама. Како их нестане, он лупа руком о руку и виче: “Ђовани!” (то му је слуга, Талијан; узео га да га служи док је овде), и заповеди му да донесе наново поморанџе; јер, вели, боји се: ако нестане поморанџи, отићи ћу. Он налази неку забаву у томе кад гледа како ја једну по једну поморанџу љуштим, и уз то причам му о Србији, и о различитим ситницама у Београду, и о своме путовању. Кад коју поморанџу ољуштим, па он види да неће бити добра, виче: “Баци ту; та не ваља!” Кад наиђе на какву лепу поморанџу, он рекне: “Дај и мени једну кришку од те!“

„Он (владика) има овде доста познаника, и овдашња господа често га моле да им дође на њихове гозбе и вечерње забаве; он се обично извињава својом болешћу. Каже ми да га је зимус сваком приликом позивао краљ у двор. … Једно вече провели смо код Ротшилда на његовој вили (пољском дворцу). Друштво је било лепо и одлично. Седело се и ходало и по собама и по басти. Владика се обично носи црногорски, и тада је био обучен у црногорске хаљине, које му врло лепо доликују. … Владици се није могло прићи: једнако су га окруживале најлепше даме и молиле да им прича о Црној Гори, о четама, о ратовању Црногораца. Владика је био добре воље; говорио је непрестано. Ја, који га сваки дан слушам, дивио сам се тада његовим причама и језгровитим досеткама. Он је често притом причању долазио у поетско одушевљење. Куд је год корачао, свуда су га пратила највећа господа и госпође. У своје, обично кратке, приче о Црној Гори мешао је вешто срећу и несрећу, јунаштво и страховање, патње и уживања. “

“… Између осталог разговора, доктор запита мене (Ненадовића): има ли цензура на Цетињу? Ја му одмах одговорих да нема. Владика ме погледа, и осмехну се. Кад доктор оде, владика … ми пружи једну књигу и рече: “Што ти вараш човјека да нема цензуре на Цетињу?” Ја узмем ту књигу и отворим. То је била “Дика црногорска”, драмски спев Симе Милутиновића. Одмах на другом листу те исте књиге стоји штампано: “Дозвољава се печатати с одобрењем правитељствене цензуре.” А испод тога стоји: “Цензор Драго Драговић”. Та је књига печатана на Цетињу. … Кад то прочитах, рекох: “Нисам знао, господару, да је било цензуре на Цетињу”. Владика се насмеје и каже ми: “Била је штампарија, али није било цензуре. То се Симо потсмијевао осталом свијету, те тако ставио. А Драго Драговић није име цензора, већ то значи: “Пиши шта ти је гођ драго!”

У цркви Светога Петра (у Риму), као особита светиња, чува се ланац којим је свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом часне вериге. … Тај ланац чува се као светиња, и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара шкрињу, вади ланац из памука, и, са особитом побожношћу и смиреношћу, приноси га поклоницима, те га они – клечећи, са скрштеним рукама – целивају. Кад је калуђер принео владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече: “Ала су га добро везали!” Затим их врати одмах калуђеру, који од чуда једва је могао запитати: “Зар их неће Ваша Светлост целивати?” Владика му, полазећи одговори: “Црногорци не љубе ланце!”

***

“При првом уласку у Петрову цркву, сердар Андрија заустави се на вратима, скиде капу, прекрсти се, и гласно рече: “Опрости ми, мајко, цркво моја на Цетињу: не улазим да се поклоним, него да се нагледам!” Владика се осврте и повика: “Улази, чоче! Стало је цркви на Цетињу куда ходи Андрија сердар!”

***

Колика је била његова величина и мудрост најбоље говоре мудрости из Горског вијенца:

*Спуштавах се ја на ваше уже,

Умало се уже не претрже;

Отада смо виши пријатељи,

У главу ми памет ућерасте.“