Првог марта 1992, у Сарајеву, испред Старе српске цркве, пуцано је на српске сватове. Убијен је отац младожење Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Мировић, а потом је спаљена српска застава.
Напад се догодио посљедњег дана контроверзног референдума о независности Босне и Херцеговине од Југославије. Заправо, био је то почетак грађанског рата у овој бившој југословенској републици.
За напад је убрзо осумњичен Рамиз Делалић, познати сарајевски криминалац, који је тада уживао заштиту Странке демократске акције (СДА). Он је касније признао да је извршио и организовао овај напад. Делалић је убијен 2007, под сумњивим околностима, пре него што му је окончано суђење за напад на српске сватове.
Узаврела атмосфера
До напада је дошло у недељу, 1. марта 1992, у цркви Преображења Господњег у Новом Сарајеву, где је одржано венчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Младожења је био студент Православног богословског факултета у Београду, на последњој години студија. Његов отац Никола био је црквењак у Преображењској цркви.
Историчар Кенет Морисон описао је атмосферу тих дана у Сарајеву као „крајње напету“. Након венчања, младенци, њихове породице и сватови, упутили су се пешке у Дом Свете Текле, у дворишту цркве Светих Арханђела Михаила и Гаврила, која је познатија као Стара православна црква. Ова црква се налази у старој градској четврти Башчаршија, где је требало да се одржи свадбени ручак. Иначе, Стара православна црква на Башчаршији, која потиче из 14. века, најстарија је српска православна грађевина у Сарајеву.
Приликом проласка свадбене поворке, сватови су по народном обичају махали српским заставама, што су неки муслимани, у узаврелој атмосфери тих дана, могли доживети као „провокацију“. Ипак, то је било типично за српске свадбе широм Југославије. Босном је владала међунационална нетрпељивост, нарочито према Србима.
Забележено је и да су око 14.30 часова четворица младића покушала да отму заставу једном од сватова. Уследила је препирка а, према речима очевидаца, један младић је том приликом запуцао на српску свадбену поворку.
Виктор Мајер, дописник немачког дневног листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, био је очевидац напада, о чему је писао у својој књизи о Југославији. Мајер је чуо те прве пуцњеве: „У почетку се чинило да је реч о некој врсти детонатора“, записао је новинар, „али онда сам видео избезумљене људе; чуо сам плач и видео некога како трчи до најближег телефона, као и преплашена лица пролазника“.
Истог дана проглашна независност
Српска демократска странка (СДС) је за организовање напада сместа оптужила Странку демократске акције и затражила да у већински српским подручјима у Босни и Херцеговини убудуће патролирају искључиво српски полицајци. Међутим, Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, у којој је СДА имала највише мандата, истог дана је прогласила независност.
Никола Гардовић се сматра првом жртвом рата у Босни и Херцеговини. Рамиз Делалић, криминалац под заштитом СДА, убрзо је идентификован као починилац злочина, али муслиманске власти се нису трудиле да га пронађу.
Штавише, током рата Делалић је предводио муслиманску милицију која је прогонила сарајевске Србе. Касније је, једном у телевизијском интервјуу, признао да је извео напад. Делалић је 2004. оптужен за убиство по једној тачки оптужнице: за смрт Гардовића, али је убијен 2007, пре него што је суђење окончано.
У Федерацији Босне и Херцеговине, ентитету Босне и Херцеговине са бошњачко-хрватском већином, 1. март се данас прославља као Дан независности.
У Републици Српској, ентитету Босне и Херцеговине са српском већином, 1. март се повезује са убиством српског свата и обележава као почетак рата.
Снажан емотивни набој
„Емотивни набој овог злочина био је снажан, на обе стране“, пише историчар Младен Анчић, „јер је српску свадбену поворку, која је приказивала српске симболе, на путу до најстарије српске цркве у Сарајеву зауставио муслимански метак“.
Званичници СДС-а су одмах осудили овај напад. Радован Караџић, потоњи председник Републике Српске, рекао је да догађај доказује да покрет за независност БиХ представља „егзистенцијалну претњу Србима у БиХ.“
„Овај хитац представља велику неправду усмерену према српском народу“, изјавио је председник Народне скупштине СР Босне и Херцеговине Момчило Крајишник.
Гласноговорник СДС-а Рајко Дукић рекао је да је напад доказ да се сарајевски Срби налазе „у смртној опасности“ и да ће независна Босна и Херцеговина још више угрозити безбедност Срба.
Алија Изетбеговић је осудио убиство, називајући га „пуцњем у читаву Босну.“ Заправо, Изетбеговић и СДА су пуцали у Југославију. Сефер Халиловић, који је у марту 1991. основао паравојну јединицу „Патриотска лига“, свему је додао нешто другачије тонове. Он је тврдио да поворка „заправо није била свадба већ провокација“ и да су сватови били „активисти СДС-а“.
„Хтели су да прођу Башчаршијом са аутомобилима, са заставама, са транспарентима, да нас испровоцирају и виде како ћемо реаговати”, тврдио је Халиловић.
Нова сазнања Међународне експертске комисије
Независна међународна експертска комисија за истраживање страдања Срба у Сарајеву за време рата, коју је формирала Влада РС, после двогодишњег рада дошла је до неких чињеница које бацају ново светло на почетак ратних сукоба у БиХ.
Влада Републике Српске је одлуку о оснивању Комисије донела на основу закључака републичког парламента, а са садржајем извештаја упозната је на посебној седници 23. октобра 2020. године.
„Влада Републике Српске је извештај примила на знање и оценила да ће он допринети објективном и непристрасном сагледавању свих чињеница везаних за страдање Срба у Сарајеву, као и да ће целовито и истинито сагледавање ратних догађаја у Сарајеву, али и целој БиХ, допринети јачању поверења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација“, наводи се у саопштењу владе РС.
Оружани сукоб у Сарајеву, у коме је било укупно 211 логора за Србе, наводи се у извештају ове комисије, није почео војним операцијама, већ убиствима Срба, која су извели криминалци наоружани од стране СДА.
Експерти комисије, које је предводио Рафаел Израели из Израела, подсетили су на то да су се прве барикаде на путевима и контролни пунктови појавили у априлу.
У извештају се, такође, наводи да су унутрашњу блокаду града успоставиле „Зелене беретке“ почетком маја и да је од тада постало немогуће напустити град.
„Кривична дела постала су широко распрострањена током априла и маја, почев од убистава српских полицајаца и војника ЈНА. Српским полицајцима, укључујући резервисте, одузето је оружје и суспендовани су на свим оперативним задацима. Промењене су значке које су служиле за приступ зградама МУП-а, ’Зелене беретке’ су Србима забрањивале улазак у зграде“.
Објава рата Југославији
„Зелене беретке“ су 4. и 5. априла у Полицијској станици Ново Сарајево убиле српског полицајца Перу Петровића, а на полицијској академији на Врацама убијена су још два српска полицајца: Миле Лиздек и Милорад Пупић, пише у овом извештају.
У извештају се, такође, наводи како је „председничка директива“, коју је 15. априла потписао Хасан Ефендић, послата свим бошњачким јединицама. У овој „директиви“ је муслиманским полицајцима наложено да нападају објекте ЈНА, одузимају им оружје и муницију и да их притварају.
Даље се наводи да су „Зелене беретке“ 22. априла напале објекат ЈНА на Илиџи и седиште у Сарајеву. У Великом парку у Сарајеву, 22. априла, свирепо је убијена група од осам војника ЈНА. Тела осморице војника спаљена су у контејнерима иза зграде телевизије, а затим бачена на градску депонију, пише у овом извештају.
У извештају се наводи како су напади на објекте ЈНА и касарне „Маршал Тито“, „Виктор Бубањ“ и „Јусуф Џонлић“ почели 2. маја, док је војна колона ЈНА, која се повлачила из Сарајева, нападнута 3. маја у Добровољачкој улици. Босанске снаге су поставиле заседу колони у Добровољачкој улици и побиле многе војнике након што су их претходно разоружале. Неки од њих били су младићи који су тек завршили војни рок: „Они су убијени, а да никад нису испалили ни метак“, наведено је у извештају.
Десетине војника ЈНА, констатује се у извештају, тада су убијене или заробљене. Између осталог, деветоро заробљених војника ЈНА одведено је 4. маја у полицијску станицу Нови град, где су их сурово мучили и на концу убили.
Експерти су дошли до сазнања да је Изетбеговићева СДА стварање паравојних јединица и њихово наоружавање покренула још 1990, два дана након што је у јулу те године Уставна комисија тадашње СР БиХ усвојила амандмане на Устав СР БиХ, којима се забрањују све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ.
Прва паравојна јединица СДА формирана је 2. августа 1990. у малом граду Устиколина, у долини реке Дрине у источној Босни.
У овом извештају се такође подсећа и на „Директиву за заштиту суверенитета и независности Републике БиХ“ од 12. априла 1992. године:
„У њој је СДС, као легитимна странка, означен као непријатељ и трупе су усмераване да нападају ЈНА и регионе које настањују Срби. Војно и политички, ова ’директива’ није била ништа друго до објава рата СФРЈ и њеној савезној институцији – ЈНА, као и српском народу у БиХ“, закључили су међународни експерти.
Мистерија сарајевских снајпера
Постоји још једна, нерешена „мистерија“, везана за почетак рата у БиХ.
Реч је сарајевским снајперистима који су подједнако убијали и Србе и Муслимане. У време кијевског „Мајдана“, редитељ Емир Кустурица повукао је паралеле између догађаја у Кијеву 2014. и догађаја у Сарајеву 1992.
Кијевски снајперисти, који су насумице пуцали у демонстранте окупљене на Тргу независности, приписани су, без било каквих доказа, тадашњем председнику Јануковичу, односно специјалној полицијској јединици „Беркут“ – у преводу, „Русима“ – што је изазвало бес учесника „Мајдана“ и означило почетак државног удара и грађанског рата у Украјини.
Муслиманска страна у БиХ је мистериозне снајперисте приписала српској страни. Био је то, заправо, „крунски доказ“ против Срба. Прича о српским снајперистима, који из чиста мира убијају Сарајлије, постала је нешто касније један од стубова муслиманске ратне пропаганде.
Петог априла 1992. у Сарајеву, на платоу испред Скупштине, одржане су демонстрације које су прекинули први снајперски хици, за шта је муслиманска страна оптужила Србе. Прве жртве снајпериста биле су Суада Дилберовић и Олга Сучић.
Овај датум, 5. април 1992, муслиманска страна узима као датум почетка рата, игноришући догађаје од 1. марта и српске жртве: Николу Гардовића и до тада побијене српске полицајце.
Док су се низале вести о злочинима снајпериста у Сарајеву, тадашња „светска јавност“ је поверовала у оно што је пласирала Телевизија Сарајево. Муслимане су се, захваљујући „српским снајперистима“, позиционирали у улогу „жртве“, Срби су проглашени за „агресоре“ у грађанском рату у БиХ.
Чији су, дакле, били сарајевски снајперисти? Према накнадној, за Бошњаке шокантној исповести Зорана Чегара, високог функционера сарајевског МУП-а хрватске националности, који је провео рат у такозваној Армији БиХ, ови снајперисти су припадали муслиманској страни.
Оваква сведочења износили су раније и неки бивши припадници ЈНА, али је Чегарово признање прво које је дало лице које је ратовало на страни такозване Армије БиХ.
Према Чегару, на демонстранте испред Скупштине БиХ пуцали су муслимански снајперисти са зграде Електротехничке школе поред хотела „Холидеј ин“, док је јавности саопштено да су то учинили српски снајперисти из хотела у коме су се налазиле страначке просторије СДС-а.
Данас знамо да су ти снајперисти могли да припадају и некој трећој земљи, којој није било у интересу да Босна живи у миру и у Југославији. Односно, која је желела да изазове рат у Босни.
У таквим случајевима, преостаје примена „Касијеве максиме“, која гласи „сui bono?“: Коме користи, или коме неки злочин иде у прилог?
Западне земље – тадашња Европска економска заједница и, пре свега, Сједињене Америчке Државе – у то време су разбијале Југославију и форсирале независност БиХ. Одржавање референдума било је предуслов за међународно признање. Пут до независне Босне водио је преко миноризације и прегласавања Срба, једног од три равноправна и конститутивна народа унутар БиХ.
Још 15. октобра 1991, прегласавањем српских представника, представници Муслимана и Хрвата донели су „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“, и тако отворили пут за рат.
Одговарајући на ову одлуку, која је била супротна српским интересима и тадашњем Уставу БиХ, Срби су почели да оснивају српске аутономне области, а 9. и 10. новембра 1991. расписали су референдум о оснивању самосталне Српске Републике, као саставног дела Југославије.
