„Све заборављам“ је нешто што често чујемо у последње време. Да ли је то зато што се толико ослањамо на своје паметне телефоне? И да ли бескрајна обавештења и нотификације на телефону ометају формирање нових сећања? Шта се дешава када део наше меморије препустимо геџетима?

Пропустили сте састанак јер нисте поставили подсетник на свом паметном телефону, остављајући некога кога још нисте ни упознали да вас чека сам у кафићу? Али истог дана сте се сетили имена глумице која је играла тетку Вила Смита у „Принцу са Бел Ера“ у филму из 1991. године? Сећање је чудно, непредвидиво и још увек није сасвим довољно испитано. Када се догоде овакви пропусти у памћењу лако је и логично окривити технологију коју смо тако свесрдно усвојили.

Да ли губите способност да памтите ствари – од заказаних састанака до ствари које треба да обавите, само зато што очекујете да ваш телефон то уради уместо вас? Пре паметних телефона, наше главе су памтиле читаве именике телефонских бројева а наша меморија би садржала когнитивну мапу, изграђену током времена, која би нам омогућавала да се крећемо и сналазимо у простору. За кориснике паметних телефона то више не важи.

Постоји сумња да, што је више меморије у нашим паметним уређајима, то је мање у нашим главама. Можда заиста губимо способност да памтимо ствари. Аутори магазина Гардијан су са научницима разговарали о „дигиталној амнезији“ – феномену који је први пут објављен у студији компаније „КасперскиЛаб“- „Од дигиталне амнезије до побољшаног ума“, описујући процес када се памћење и когнитивне способности погоршавају због активне употребе геџета.

Растерећивање мозга је штетно

Везано за ову тврдњу, научници су подељени. Крис Берд, професор когнитивне неуронауке на Психолошкој школи Универзитета у Сасексу, који води тим за епизодно памћење, не сматра да паметни телефони негативно утичу на способност особе да се сећа и памти. „Увек смо чували потребне информације у спољним изворима, на пример, водили смо белешке. То нам је омогућило да водимо сложенији живот. Сада информације све више снимамо, али то само ослобађа време да фокус ставимо на нешто друго. Фотографишем своју паркинг карту да бих знао када истиче, јер не морам сам да памтим. Наш мозак није дизајниран да памти врло специфичне једнократне ствари, зато смо и измислили уређаје за то“, каже професор.

Међутим, професор Оливер Харт, који проучава неуробиологију памћења на Универзитету у Монтреалу, је ипак мало опрезнији. По његовом мишљењу, чим престанемо да оптерећујемо своју меморију, она слаби, а то нас тера да још активније користимо уређаје.

„Ми користимо паметне телефоне за све. Примера ради: одете на неки сајт за кување, портажите рецепт, притиснете дугме и оно истог тренутка шаље листу састојака на ваш телефон. Веома је згодно, али ова погодност има и своју цену. Ипак је јако корисно је да човек неке ствари ради у свом уму, не ослањајући се на помоћнике“, каже професор Харт.

Са њим се слаже и неурофизиолог Елена Белова, ауторка књиге „Аутостопом кроз мозак“, која сматра да прекомерна употреба помоћних апликација и уређаја не пролази без последица за мозак и памћење.“Чињеница је да, особа која се за све ослања на паметни телефон има све лошије памћење. Знамо да се све можемо наћи на интернету, па се и не трудимо ни да запамтимо неке информације. Генерације способних људи, биле су образованије и знале су више чињеница. Али савремени становник града суочава се са много више информација него особа која је живела у граду пре 20-30 година. Засићеност информационог окружења је порасла, додатно захваљујући и чињеници да смо почели да користимо паметне телефоне. Преко њих читамо аналитичке материјале из различитих области а истовремено пратимо шта се дешава са нашим пријатељима на друштвеним мрежама, проверавамо вести – и то не у формату „читање новина једном дневно“, већ „прегледавање новости сваки дан час“. Проток информација се у много чему повећао управо зато што човек престаје да их памти у потпуности и користи их мало другачије, сматра Белова.

Одредиште: деменција

Професору Харту се такође не свиђа чињеница да су људи постали превише зависни од ГПС-а: „Можемо предвидети да ће константна употреба навигације вероватно смањити густину сиве материје у хипокампусу (део структуре мозга и игра важну улогу у консолидацији информација из краткорочног памћења у дугорочну меморију и у просторној меморији која омогућава навигацију ). То, пак, повећава ризик од депресије и других психопатологија, као и неких облика деменције. Навигациони системи засновани на ГПС-у не захтевају да поново направите сложену географску мапу. Уместо тога, они вам само дају упутства, на пример „скрените лево на следећем семафору“. Ово изазива врло једноставне реакције, односно понашања на одређени стимулус. Овакви прости стимуланси мало користе хипокампус, за разлику од оних просторних стратегија које захтевају познавање географске карте и когнитивно сложене прорачуне. Читање мапе је тешко, због тога овај посао тако лако препуштамо геџетима. Али сложене ствари су добре за људе, јер активирају когнитивне процесе и мождане структуре које утичу на наше укупно когнитивно функционисање.

Ово потврђује и неурофизиолог Белова и сматра да је способност навигације директно повезана са способношћу формирања и задржавања дугорочног памћења. А ГПС уопште овде уопште није од помоћи.

Ометање је непријатељ учења

Према научницима, још једно својство сваког паметног телефона које омета формирање дугорочне меморије је бескрајни доток обавештења и информација.

„Људи који много и често користе геџете, брже прелазе са задатка на задатак. При свему томе су укључене и нотификације, а према другим студијама, само присуство телефона у близини значајно нарушава способност особе да се носи са задатком. За дугорочну меморију потребна је пажња, а она страда у присуству паметних телефона. Да бисте запамтили нешто морате се концентрисати на то. Што је већа дубина когнитивне интеракције са ситуацијом у којој сте, и што је више неуронских веза које обрађују оно што се дешава, то особа боље памти догађаје,“ тврди Белова.

Мере превенције

Професор Харт повезује преоптерећење мозга са већом вероватноћом ране деменције: „Што мање користите свој ум и системе одговорне за сложене ствари, као што су епизодно памћење или когнитивна флексибилност, већа је вероватноћа да ћете развити деменцију. Постоје студије које показују да је теже добити деменцију ако сте, на пример, универзитетски професор. А разлог није то што су ти људи паметнији, већ у томе што се до дубоке старости баве пословима који захтевају ментални напор.

Јасно је да ствар није у самом паметном телефону, већ у томе како га ми користимо. Са екрана телефона можете читати сложене књиге, решавати загонетке, учити нове језике. Постоје чак и посебне апликације за тренинг мозга, али да ли су оне заиста толико ефикасне?

За оне који желе да смање ризик од пада когнитивних способности научници дају следеће препоруке:

Добар сан. Поремећаји спавања могу довести до депресије и, у старости, до когнитивног оштећења. Људи који користе паметне телефоне непосредно пре спавањ, чешће имају здравствене проблеме од оних који то не чине. Функција ноћног режима на телефонима уведена је одмах након што је постало јасно да интензивно светло са екрана омета производњу мелатонина и погоршава квалитет сна. Због тога је најбоље не користити телефон пре спавања или подесити „топло“ светло на екран. Квалитет сна директно утиче на когнитивне функције човека – ако сутра треба да устанете и добро размишљате, морате да водите рачуна да се добро наспавате.

Редовна физичка активност – важне су и аеробне и вежбе са оптерећењем а најбоље је да се комбинују.

Стицање нових искустава и утисака – савладавање нових активности и вештина.

Одржавање социјалних контаката – подстицање емоционалне и позитивне комуникације, помагање људима, волонтерска делатност.

„Ове препоруке за побољшање когнитивних функција су веома сличне саветима наших бака и дека шта да радимо да би нам било добро, и можда делује отрцано и банално и тешко изводљиво, али ипак је веома корисно за побољшање когнитивног стања и квалитета живота уопште“, сматра Белова.