Против природе се не може. Трпеће природа – непомично, у тишини и мраку, више него што се може претпоставити… А онда ће силе природе ударити страховито и узвратити неуким, злурадим, лицемерним и бахатим

Ако допустим себи да будем такав – бахат, морам признати да Новаку Ђоковићу имам само једно да замерим – што је пружио прилику многима (поготово на овим просторима) да себе гледају кроз призму тог шампиона, полиглоте, орлушине и Човека. Да сваки његов успех себично присваја и безобразно уштине бар део.

Иако је, ни крив ни дужан, пружио несхватљиву могућност сулуде компарације многима, оним самосвеснијим је пружио оно што може и што јесте до њега (а на томе му треба бити захвалан), а што је поновио и након историјског тренутка у далекој Аустралији – могућност да сањају!

„Не плашите се да сањате велике снове.“

„Све је могуће.“

„Не одустајте.“

„Нађите некога ко сања попут вас.“

Сањали су о безбрижном животу Новакови преци у Јасеновом Пољу, између Никшића и Шавника… Сањали су Новакови родитељи борећи се са „духом времена“ између Копаоника и Београда… Сањао је и Новак – упркос шансама, упркос епохи, у инат свима и упркос свему.

Постављали су бране овој сили природе, али авај – вода руши препреке и крчи свој пут.

И док аналитичари разглабају о Новаковом форхенду, док статистичари цртају проценте првог сервиса по скици терена, док освешћени (тек након овог тријумфа) коначно говоре да је Новак највећи тенисер свих времена, не разумеју његову главу. Не разумеју колико је све ово веће од тениса. Од игре. Од спорта.

Не разумеју Новака, нити ће у томе икада успети. Не могу проникнути у словенску душу, они који своје корене не заливају сећањем и поносом. Не могу… Они који нису искусили патњу ни не могу докучити шта све из ње произилази.

Не могу појмити ни Новаков избор, када је, уместо „јаког“ и „богатог“ туђег, изабрао своје Сунце, уз сву неизвесност и нестабилност „звезде“ на овом подручју тих година.

Попут прађедова, који су се прилагођавали животу у Јасеновом Пољу; ђедова – који су то исто чинили на Косову и Метохији; Новак је се прилагодио суровом свету – чврсто је стајао сам на ветрометини самопрозвано „јачих“ и оних који су према себи, као и све остало, сковали и овај спорт. Стајала је чврсто ова природна сила на удару човека који је бахато умислио да против ње може.

Након скандала из прошле године, гласнија и ратоборнија (свакако легитимна), мишљења су била: „Не бих им дошао никад више“, „Никад више ме не би видели“…

У инат, просто и, сасвим разумљиво на крају крајева.

И ту долазимо до раскринкавања онога на чему му замерам – Новак није као остали. Новак је Човек, много већи од осталих. Вероватно и много већи него што је сам икада помислио за себе.

Хришћански је праштао, што је Човек попут њега способан да учини, иако су га ломили на све њима познате начине. И не само прошле године, већ од старта његовог нестварног путовања. Прошлогодишња епизода је само била кулминација свих неправди које је трпео.

Поносно, стоички, попут предака и орлушина подно врхова Дурмитора, Новак је издржао све недаће на д(р)угом путу за Мелбурн. Сам против свих. Увлачили су га у муљ „доказујући“ своју чистоту… Нису успели да га увуку. Увлачили су му породицу у блато, покушавајући да га сломе… Нису успели. Учинили су све што су могли, све што им је пало на памет. Ни савили га нису, а камоли сломили!

У овом рђавом вакту, Новак је остао свој, доследан себи и својој породици, својим коренима и свом достојанству.

У мору узалудних речи и пред бујицом лицемерја, Новак је остао чист под овим небом, пред својом породицом и, што је најважније – чист пред собом!

Нити једну ружну реч није рекао (а имао је апсолутно свако право на то), ни за све ноћи проводене у аустралијском казамату. Сломила је зубе ова воћка чудновата онима који су желели покорност и клечање, онима који данас најгласније ударају длановима.

Исти они који су га шуткали док је био на земљи, утркују се у хвалоспевима, али, опет, тужно и несрећно, не успевајући да дођу до суштине.

Зато, бојим се, да Новакова катарза на мелбурнском бетону никада неће прочистити оне који не схватају. Оне који не желе да покушају да разумеју, оне који не могу… Оне који равнају туђе животе и туђе емоције према свом великом и значајном постојању.

Али је зато важно да Новакове сузе остају као сувенир у Мелбурну, да се враћају попут бумеранга, не би ли одржале још коју лекцију доконима, задртима, тиквама без корена.

Плачи Новаче, имао си рашта и плакати!

Повезани чланциВише од аутора