Јелино јадовање свакодневно је „покривало“ соколачко Војничко спомен-гробље. У њеним сузама и лелеку је била туга и за онима које нема ко поменути.
– Више времена проводим на Војничком спомен-гробљу него у кући. Зими носим лопату и чистим снијег са гробова, а када сњегови нестану у рукама ми је посуда са водом. Не дам да прах прљавштине падне на мермер који покрива моје синове и мужа. У тој гробној тишини некако ми је лакше. Очекујем да ћу им чути глас, почиње тужну причу Јела Ђуричић, жена која је у отаџбинском рату изгубила синове Миломира и Милана и мужа Борка.
Као ријетко гдје на простору Босне и Херцеговине, сарајевско насеље Вогошћа, у коме је живјела породица Ђуричић, било је изложено ратној ватри. Срби су бранили право на опстанак, а из градског језгра муслиманске јединице свакодневно су јуришале на српске положаје. Било је то вријеме када је умирање пријетило да затре живот на том простору, гдје су се линије одбране утапале у кућне темеље, гдје су најмлађи успављивани уз хуку граната и сиктање пјешадијског оружја.
Први јауци у кућу Ђуричића стигли су 16.септембра 1992.године. Погинуо је Јелин муж Борко.
Наравно да је свако ко је имао довољно здравља и година бранио своје огњиште, помагао линије одбране. Судбина је хтјела да га снајперски хитац погоди на Лазареву суботу, његову крсну славу. Десило се то у тренуцима када се ноћ предавала дану, у шест часова, када се палило кандило у његовом дому, када су мирис тамјана, света свјетлост и тиха молитва, окружени ратом, испунили кућу Ђуричића надом да ће крсно име побиједити зле силе, зле људе и њихове убилачке нагоне.
– Сјекао је дрва за војску. Са Угорског или Медњака стигло је снајперско зрно. Ни благовремена медицинска интервенција није помогла. Тако је кренуло наше страдање – причала је Јела те 2006.године.
Миломир је био син првенац, прво велико радовање. Волио је живот и дружење и све што је традиција предачка. Како су само јечале струне гусала под његовим прстима.
Доносио је мајци и оцу признања са гусларских такмичења из Сокоца, Илијаша и других мјеста. Радио је у ТАС-у као аутоелектричар. Оженио се, стекао своје двоје дјеце – Јелену и Немању. Све текло као у бајци. Стигао рат, а рат је „задужен“ да руши срећу.
У деветнаестом октобарском дану 1992.године, мјесец дана након очеве смрти, гине Миломир. Опет је кукавичка рука притисла обарач снајпера. Из завјетрине, подмукло и хладно „послала“ смрт двадесетседмогодишњаку. Хитац се зауставио у мајчиној души. Лелек је надјачао ратну јеку са којом је живјела Вогошћа.
– Како сам преживјела Миломирову смрт, није ми јасно. Како срце није пукло, сами Бог зна. Морало се живјети због сина Милана, кћерке Миланке и Миломирове дјеце и надати се да ће несрећа и страдање наше породице стати, казивала је Јела, а низ лице клизале сузе.
Зла судбина није, нажалост, била затворила посљедњу страницу.
У октобру 1993.године Ђуричићи су, према староставним православним обичајима, организовали годишњи помен Борку и Миломиру. Није ни мјесец прошао, а трећа страшна вијест стиже у Вогошћу – Милан погинуо. Догодило се то 15.новембра 1993.године у стрмој сарајевској Озренској улици.
Када су ми саопштили да ми је Милан погинуо, бол је била несносна. То може да разумије само онај који је доживио исто као и ја. Дах стаје, ријечи се претварају у крике. Из срца ти чупају најмилије, оно што је из њега никло, причала је несрећна мајка, а унук Стефан ведрим, небоплавим очима посматрао бакине сузе како падају низ црнину.
Наставак:
ЖИВОТ У СУЗАМА Јеле Ђуричић, која је за 14 мјесеци изгубила два сина и мужа (2)
Објављено у 116.броју Соколачких информативних новина (јун 2006.)
Јела Ђуричић преминула је 12.новембра 2015.године у 73-ој години живота.
На „Малом Зејтинлику“ у Сокоцу сахрањена Јела Ђуричић – ЗБОГОМ МАЈКО ХЕРОИНО
