Ако бих бирала једну ријеч којом бих требала да опишем младе људе који носе ову причу, рекла бих само – одважност. У њу су смјештене све остале које им се могу приписати – храброст, јунаштво, смјелост, херојство, срчаност, неустрашивост, одлучност… и трајало би то набрајање. Ријеч је о пет младих људи на које су поносни сви: родитељи, наставници, сродници, суграђани, Романијци, па и ја, јер ми је припала част да Вам их представим. Наиме, 17. септембра ове године, у Београду је одржана свечаност поводом промоције најмлађих официра Војске Србије, а на овој манифестацији учествовало је петоро Сокочана. Иако се дамама увијек даје предност, овај пут због њихове бројности, прескочићемо ово правило. Причу почињемо са Данилом Делићем.
Данило је рођен 15. јула 1999. године у Сокоцу. Општу гимназију је завршио 2018. године у Сокоцу, а како каже, љубав према униформи и војном позиву родила се још док је био дијете.
– За ту моју љубав крив је мој отац који је био официр Војске Републике Српске и касније Оружаних снага БиХ. Гледајући њега свако јутро како се озбиљно припрема за нови радни дан, будио је у мени жељу да и ја једног дана носим униформу и будем озбиљан као он. Сваког сам дана замишљао да сам војник. Временом, док сам растао, жеља да постанем војно лице није се смањивала. Љубав према војсци је прерасла у одговорност према отаџбини и моју дужност да одаберем војни позив као оданост моме народу. Поред тога рад у војсци обезбјеђује редовна примања и сигуран посао.
Данило истиче да је највећи изазов за њега био уписати Војну академију у Београду, Смјер пешадија.
– Студије на Војној академији су биле јако изазовне и пружале су нам много војних знања која нам користе у официрском раду. На школовању сам стекао разна знања о наоружању, тактици, раду са потчињенима и увјерење да човјек једино ако вјерује у себе може да достигне жељени циљ.
Војна академија у Београду, која пружа одличне услове за живот и студирање, је у саставу Универзитета одбране. На Академији су запослени најбољи официри Војске Србије који обучавају нове генерације младих официра. Академија пружа добре услове за бављење спортом и могућност тренирања у разним спортским секцијама, са највећим спортским стручњацима у Београду.
– Поред војне школе Академија је и животна школа јер нас је научила да се боримо сами, без страха, и да ниједна препрека није несавладива. Кроз школовање сам упознао много добрих људи и стекао сам пријатељства за цијели живот. Завршетак Војне академије не видим као крај мог школовања и усавршавања. Своје школовање желим да наставим на курсевима и усавршавањима за више официре. Поред тога имам у плану да упишем мастер студије на Факултету безбедности.
Данило тренутно ради у Трећем батаљону Пете пјешадијске бригаде у Бијељини, на дужности командира пјешадијског вода.
Једнака међу дамама је Сокочанка Јована Мијатовић. Рођена је у Сокоцу, 20. марта 2001. године. Након завршене гимназије, без дилеме, одлучила се за војни позив.
– Још од дјетињства сам се одушевљавала љепотом и чашћу коју носи официрски позив, стога сам показивала велико интересовање за Војну академију. Већ почетком средње школе одлучила сам да ћу и сама окушати срећу. Одабиру професије свакако су допринијели отац и дјед, такође војна лица, али пресудна је била моја велика жеља. Тренутно сам 3. година Војне академије, Модул саобраћај и транспорт и јако сам задовољна досадашњим током студија. Дефинитивно, највећи изазов је објединити подједнако захтјевне академску и војну компоненту школовања, али уз личну жељу и квалитетан наставни и командни кадар, све је могуће – рекла је Јована.
Истакла је да је у будућности, као и друге колеге, чекају усавршавања у теренским условима, теоријска настава из стручних предмета из области саобраћаја и транспорта, и наравно, круна у школовању сваког кадета, промоција у први официрски чин на крају 4. године студија.
– Ту се мој лични и професионални напредак неће завршити јер рад у служби отвара нова врата у развоју сваког младог официра, што ћу свакако искористити, надам се, на најбољи могући начин.
Млада Сокочанка Андреа Бркља рођена је 21. маја 2002. године, у Сокоцу. Након безбрижног одрастања, средњу школу – Војну гимназију завршила је у Београду.
– Мене је као средњошколку привукао изазов који носи овај позив. Заиста, прије свега сам жељела да поставим себи циљ који ће ме гурати напријед, који ће промијенити моју визију о себи, који ће ми показати колико заиста могу ако довољно и стварно желим. Сада, пет година касније, ја сам на другој години Војне академије и та првобитна страст је прерасла у једну велику и непоновљиву љубав према једном позиву, часном и захтјевном послу који увијек тражи више и увијек тражи боље. А ујутру, подићи ће се застава и засвираће химна и ја ћу, као и многим другим јутрима, да замишљам како бацам шапку увис и да она лети много више, али и много краће него што сам то очекивала, и да следећег дана долазим на посао и носим своју униформу, али овај пут богатију за барем једну сјајну звјездицу – своје снове прича нам Андреа.
Наша суграђанка Јелена Дубочанин рођена је 5. августа 2000. године, у нашем граду. Након завршене гимназије одлучила се за одабир војног позива.
– Одувијек сам се дивила љепоти официрског позива. Идеју за упис на Војну академију сам добила у другом разреду средње школе. Упис на Војну академију сам схватила као један велики изазов и кренула да се спремам. Најбитнија ми је била подршка родитеља, али пресудна у свему томе је била моја јако велика жеља – присјетила се Јелена.
Тренутно је на четвртој години, Модул пешадија, а за њу је највећи изазов усклађивање цивилног и војног живота, усклађивање свих војних обавеза и терена са учењем и полагањем испита.
– Школовање на Војној академији представља спој академског образовања и војничких обука и васпитања. Квалитет образовног процеса, као и знање и вјештине које се стичу током школовања, припремају кадете за веома одговорну официрску дужност. Она подразумијева изузетну одговорност и велико одрицање. Из мог досадашњег искуства и боравка на Војној академији могу закључити да она није за свакога. Овдје успијевају они који заиста воле овај позив, који су изабрали и за тај свој пут уложили велики труд – казала је она.
Јелена тренутно ради на дипломском раду, а како каже, на прољеће крећу завршни терени за њен смјер и након тога припреме за промоцију која ће се одржати у септембру. Након завршетка Академије жеља јој је да упише мастер.
Дванаестог маја 2000. године, у Сокоцу рођена је Василиса Мировић, наша четврта јунакиња. И ова гимназијалка сањала је да једног дана буде војно лице.
– Идеја је постојала још у основној школи. Бавила сам се спортом и ишла на такмичења, а сви знамо да је један од услова за упис на Војну академију и физичка спремност. Осим тога, била сам и одличан ученик. Као неко ко воли изазове и на наговор оца, који је и сам био војно лице и учествовао у рату, одлучила сам да приступим конкурсу за упис у Војну школу, што ће се касније испоставити као најбоља одлука за даље напредовање. Тренутно сам четврта, завршна година, Модул саобраћај и транспорт.
Василиса образлаже да предмети војне историје, психологије и социологије, преко математике, физике, механике, електротехнике, програмирања и вјештачке интервенције, тактике, војне топографије, наоружања, командовања и руковођења и многих других, пружају знања из различитих области. Кадети изучавају два страна језика, а часови физичког су комбинација са једном од борилачких секција.
– Академија пружа развој психо-физичких способности, уз поштовање ауторитета и живота у колективу. Сматрам да није за свакога, али уз рад, труд и одрицање итекако је могуће и исплативо. Тренутно радим на дипломском раду из области транспорта и безбједности саобраћаја а након тога почињу припреме за промоцију најстарије класе. Жеља ми је и да упишем мастер студије на Саобраћајном факултету уз учење још једног страног језика – своје планове пренијела нам је Василиса.
Ову годину завршавамо овом „вриједном“ причом, у нади да ће и наредна бити успјешна као наши млади саговорници у овој причи. Кажу да је добро отпочети Нову годину са младим и паметним људима. То смо и учинили, јер наш шпил за успјех има четири даме и краља.
