Политичари у БиХ у својим јавним иступима често истичу како је стабилизација и унапређење међунационалних односа кључ за напредак и бољу будућност земље. Међутим, реторика која долази из политичког Сарајева и различито гледање на догађања из блиске прошлости, те стална неслагања тамошњих политичара о готово свим важним питањима, не само да не доприносе унапређењу међунационалних односа већ их даље заоштравају и подижу тензије, што код свих грађана изазива забринутост и страх и због чега многи одлазе из БиХ.
И у медијима се често може прочитати да доминантни утицај на „национално помирење у БиХ имају изјаве појединих политичара и непримерене осуде и етикетирање”, и то превасходно на рачун Републике Српске. У свему томе, наравно, није занемарљива ни улога страног фактора који, чему сведочимо све време, нема исти однос према свим странама у БиХ.
Многи су мишљења да међуентитетски и међунационални односи у БиХ, коју политичко Сарајево сања као унитарну, нису никада до сада били на тако ниском нивоу. Пажњу на додатну забринутост у том смислу скренуло је и неколико свежих инцидената потакнутих националном мржњом и нетрпељивошћу, какав је био онај у Сарајеву на дечјем турниру, а пре тога демолирање православне Саборне цркве у Мостару и уринирање малолетника у дворишту џамије у Бијељини.
Саговорници „Политике” такође препознају разлоге због којих је БиХ и након 28 година од завршетка рата земља у којој су међунационални односи никакви и у којој је, захваљујући свакако и доприносу међународних званичника, заједнички живот све теже замислив. Професор геополитике Срђан Перишић каже да је недавни напад на Србе на спортском турниру у Сарајеву отворио многа питања, од који је најважније то – зашто је мржња према Србима присутна у свим деловима бошњачког друштва у БиХ, на шта он има и одговор.
„Политика бошњачке елите никада није одустала од ратних циљева. Ти циљеви који су усмерени на стварање унитарне БиХ, као државе искључиво бошњачког народа и његове културе, након 1995. године постали су мирнодопски политички циљеви. Суштински, бошњачка елита никада није прихватила нови политички систем БиХ креиран у Дејтону. На тај начин она није из јавног простора склонила ни мржњу која је била саставни део ратних циљева, па је та мржња данас део политике у Сарајеву, тако да не само да она није нестала него је добила нови развој”, наводи Периши.
Он указује на још једну чињеницу за коју каже да погодује мржњи према Србима у БиХ.
„То је страни фактор. Бошњачка елита је увек имала подршку дела политике Запада. Високи представници су неуставно мењали дејтонски карактер БиХ наметањем закона и решења која су потпуно сагласна с ратним циљевима бошњачке стране. Српска је подвргавана разним притисцима да одустане од Дејтона и утопи се у унитарну БиХ. При томе западни фактор за све невоље у БиХ оптужује Србе и Српску, на који начин је не само неговао ту мржњу према Србима него је и активно учествовао у сатанизацији Републике Српске”, истакао је Перишић.
Коментаришући напад на родитеље српске деце, политиколог Филип Матић каже да данашње Сарајево „представља средиште мржње према Србима, свему што је српско, а поготово свему што се коси са унитаристичким интересима Бошњака у БиХ”. Бошњачка политика, према његовим речима, која настоји по сваку цену уништити све што није „босанско”, а што заправо представља исламско и бошњачко, константно производи нове начине, отвара нове теме које су камен спотицања у сарадњи три народа. Наравно, напомиње он, „не треба умањити ни значај међународне заједнице, која увек има некога кога штити и тапше по рамену, говорећи како су само они у праву и да треба друге потиснути”.
Сања Бјелица Шаговновић, новинарка и председница Српског просветног и културног друштва „Просвјета” у Мостару, навела је за наш лист да су све учесталији инциденти на националној основи права слика међунационалних односа у БиХ. Каже да су је, након напада на родитеље српске деце у Сарајеву, запањили садржаји реакција и изливи мржње.
„Посебно је забрињавајуће то да је мржњом затрована и трећа генерација након рата у БиХ”, нагласила је она.
