Косметски Албанци, уз свесрдну помоћ међународне заједнице успели су да од себе направ „жртву српске агресије“, без обзира на то што бројке јасно кажу да је са територије Косова и Метохије српски, а не албански народ, прогоњен, мучен и убијан на најмонструозније начине.
Покушај убиства двоје српске деце у Штрпцу, а након тога као и пребијање младића у Клокоту уочи једног од највећих хришћанских празника – Божића, подсетио нас је на стотине киднапованих, мучених и побијених Срба од стране Албанаца у јужној српској покрајини последњих деценија. Срби са разлогом стрепе да ли ће ико бити осуђен и шта их следеће очекује, јер злочини над Србима, по неславној пракси, пролазе некажњено.
Међународна заједница прво не види, а онда врло брзо и заборави, али Срби немају тај луксуз и морају да се сећају побијених у Гораждевцу, Старом Грацку, Подујеву, Церици и на многим другим местима на КиМ, као и тога да нико никада није одговарао за злочине.
Масакр 14 жетелаца у Старом Грацку
Након престанка ратних сукоба на КиМ, који су окончани доношењем Резолуције 1244 СБ УН, Војска Југославије и Полиција Србије су се повукле са Косова и Метохије и место уступиле међународним мировним снагама Кфора и мисији Уједињених нација Унмика.
Са Војском Југославије и Полицијом Србије, у централну Србију избегло је приближно 200.000 Срба у страху од албанског насиља. Село Старо Грацко са 300 становника, било је насељено Србима, изузев две албанске породице, али је било у потпуности окружено селима са искључиво албанским становништвом.
Убиство 14 српских жетелаца десило се 23. јула 1999. када су припадници ОВК, у атару села Бујанце код Липљана убили 14 Срба из суседног села Старо Грацко, који су жели пшеницу на својим њивама. Ово је највећи злочин над Србима на Косову и Метохији, који се десио након рата и доласка међународних мировних снага у јуну те године.
Председник СРЈ Слободан Милошевић окривио је међународне мировне снаге за масакр, будући да се нису одазвали апелима Срба да их обезбеде за време жетве, иако је пре масакра, то био захтев побијених Срба.
Породице убијених жетелаца већ више од две деценије траже одговор на питање зашто се овај злочин не процесуира. Истрага је, по налогу Еулекса затворена, због, како су рекли „недостатка доказа“.
Убиство српске деце на Бистрици
Убиство српске деце на реци Бистрици код Гораждевца десило се 13. августа 2003. године када су, наводно, непознате особе из аутоматског оружја пуцале на српску децу која су се купала на овој реци. Овај злочин сматра се једним од четири највећа злочина над Србима од 1999. године и доласка међународне мисије на Косову и Метохију.
Тада су убијени Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а тешко су рањени Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20).
Уочи осамнаесте годишњице од убиства, Милисав Дакић, отац убијеног Панта Дакића, рекао је да је немоћан да било шта уради у расветљавању овог случаја, али да очекује да ће убице бити пронађене.
„Ја ћу то да очекујем док сам жив, да очекујем и да тражим, али верујте ми да сам ја немоћан у свему да ја могу нешто да урадим, да потерам ту истрагу, сваке године су скоро исте приче. Молиш Еулекс, у СУП-у кажу мораш да поднесеш сам тужбу, ја нити могу, нити имам могућност за то. Ишао сам код адвоката да питам њих, ма какви ниједан неће да се прихвати или да потегне то питање“, казао је новинарима Милисав Дакић.
Ове године навршава се 20 година од свирепог убиства двоје и рањавања четворо српске деце, а као и у случају масакра жетелаца, ни за тај злочин још увек нико није одговарао. Еулекс је и званично прекинуо истрагу, такође „због недостатка доказа“, иако су имена починилаца позната, како Србима, тако и Албанцима.
Брат посматрао док четворогодишњег Милоша решетају и одлазе
Пре 22 године у селу Церница испред локалне продавнице док је куповао сладолед заједно са својим стрицем, убијен је четворогодишњи Милош Петровић. Његов брат Лазар Петровић посматрао је овај трагичан догађај. Он и даље живи у Церници.
Наизглед обичан дан у кошмар је претворио нападач који је на Србе отворио рафалну паљбу, а након тога побегао низ реку. Осим четворогодишњег Милоша убијени су и његов стриц Војин Васић и Тихомир Трифуновић.
„Тог дана били смо у Коретишту код ујака. Када смо се вратили, стриц нас је позвао да одемо до продавнице да нам купи сладолед. Они су изашли три минута пре мене, а онда сам ја кренуо за њима. Пре продавнице налази се мост, стигао сам до њега када се зачуо рафал. Пао је први мрак па није могло најбоље да се види, али сам видео да се нешто дешава испред продавнице. Мене је зграбио један старији човек и сакрио иза неког зида. Био сам на десетак метара од места на ком је мој брат убијен. Следеће чега се сећам је да сам се пробудио код рођака у кући. Сутрадан сам био свестан шта се догодило. То је највећи губитак у нашем животу. Људи и данас овај масакр описују као симбол страдања“, рекао је Лазар Петровић за „Косово онлајн“.
Петровић је тада истакао да Срби из Цернице не планирају да оду, иако су убијани, застрашивани и протеривани само зато што су Срби.
„У том нападу погинуо је и мој стриц Војин Васић, а стрина Благица Васић погинула је када је минирана њихова породична кућа. Наша фамилија нажалост дала је три жртве. Од 1999. до 2003. године у Церници убијено је седморо људи, међу њима је и наш учитељ Миле. Сви су били невине жртве и страдали су само зато што су Срби“, говори Лазар Петровић.
Не може, истакао је, да се помири са тим да починилац овог злочина није процесуиран, иако су пронађени сви потребни докази.
„Као многи злочини почињени над Србима на Косову и Метохији, и овај је прошао без казне“, каже брат Милоша Петровића.
Један монах масакриран, други никада није пронађен
Монах Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена, отет је 15. јуна 1999. године на очиглед припадника Кфора, а његово обезглављено тело у монашкој мантији је пронађено тек 8. августа 2000. године у необележеном гробу у селу Тусус код Призрена. Обдукција је утврдила да је претходно мучен: распорени су му грудни кош и стомак, поломљена му је кичма, неколико ребара и кости леве руке. Глава је, према резутатима обдукције, одсечена након смрти.
Радијана Јовановић, сестра убијеног монаха Харитона Лукића, кроз сузе је рекла да јој је најтеже због тога како је пострадао и кроз шта је све прошао.
„Само да ми је да знам због чега је он убијен, јер он никога није повредио… Ја рачунам да је он носио оружје, па убијен – Боже мој, али није. Крст је носио и за крст је главу дао“, рекла је тада његова сестра.
Само четири дана након отмице и свирепог мучења монаха Харирона код Призрена, још једно свештено лице доживело је страшну судбину – јеромонах Стефан Пурић, који се и дан данас води као нестао.
У намери да купи хлеб и нешто хране за народ који се склонио у манастир Будисавци код Пећи, јеромонах Стефан Пурић је 19. јуна 1999. године изашао из манастира и кренуо до продавнице. Заједно са њим, пошао је и локални учитељ Вујадин Вујић, како би му правио друштво. Недалеко од манастира, пресрела их је и отела група припадника ОВК. Њихова судбина је до данас остала непозната, а они се воде као нестала лица.
Убиство српских цивила у аутобусу „Ниш експреса“ – нападач радио за ЦИА?!
У нападу Албанаца на аутобус „Ниш експреса“ 16. фебруара 2001. године у месту Ливадице код Подујева погинуло 12, а рањено 43 Срба, када је аутобус дигнут у ваздух.
Истрагом је утврђено да је експлозив био смештен у цев за дренажу испод магистралног пута. Према подацима из истраге, на брду код села Ливадице седела су два мушкарца и чекала пролазак конвоја српских аутобуса. Непосредно пре проласка аутобуса, развукли су жицу до дебла које је на узвисини изнад пута, запалили цигарете и чекали. На сигнал трећег припадника те групе, привезали су жице за акумулатор и активирали бомбу у тренутку када је аутобус „Ниш експреса“ био тачно изнад цеви за дренажу. Силина експлозије подигла је аутобус у ваздух и одбацила га петнаестак метара.
Убрзо након напада, наводи се у извештају Унмика, наређено је да се кратер који је настао после експлозије затрпа – „да би саобраћај нормално функционисао“, а истражитељи тврде да су на тај начин уништени докази. Наредбу да се кратер затрпа издали су официри Кфора.
Бивши официр Кфора, Норвежанин Кристијан Каш, који је на КиМ први пут дошао 2000. године, каже да је на место злочина дошао сат и по након напада и да ни данас не може да заборави мирис спаљених српских тела, гуме и пластике.
„Тај напад је био наша одговорност. Нисмо успели да одбранимо Србе и остале мањине на Космету. Тражим опроштај за то сваки дан“, рекао је за „Политику“ Каш 2019. године.
Он је навео да су постојали докази да је Фљорим Ејупи дигао у ваздух аутобус, али да су ти докази уништени.
„Главни истражитељ Џо Мекалистер је био много бесан на Кфор, јер је асфалтирана рупа на путу која је настала услед експлозије. Изговор је био да мора да буде нормализован саобраћај. Мекалистер је хтео да ухапси Ејупија, али је он заправо радио за ЦИА„, навео је Каш.
Каш је тврдио и да Ејупи није побјегао из затвора „Бондстил“ у коме је био притворен јер је то немогуће.
„Једноставно, Ејупи је радио за ЦИА и пуштен је“, рекао је Каш.
Он је навео да осећа одговорност и због НАТО бомбардовања и чињенице да Кфор није заштитио мањине на Космету.
Убиство шесторице српских младића у Пећи
Пре 24 године, 14. децембра 1998. године, током сукоба на Косову и Метохији, неидентификовани нападачи упали су у кафић „Панда“ у Пећи и убили шест младића, а 15 ранили. Страдали Срби су: Иван Обрадовић (14), Вукота Гвозденовић (16), Светислав Ристић (17), Зоран Станојевић (17), Драган Трифковић (17) и Иван Радевић (25).
Убиство шест младића српске националности се сматрало осветом за убиство 34 чланова ОВК раније тог истог дана када су на граници са Албанијом упали у легитимну заседу ВЈ, док су шверцовали оружје.
Породице страдалих младића у масакру у „Панди“ још не знају ко је и због чега убио њихову децу 1998. Кажу да им је данас тешко као и првог дана.
Тужилаштво за организовани криминал преузело је случај убиства шесторице младића у кафићу „Панда“ 2015. године. Од тада је саслушано око 40 сведока, а изведени су и поједини докази. Међутим, званичних информација о починиоцу и налогодавцу у овом случају још увек нема.
Према подацима Удружења киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији из 2018. године, само за време ратних сукоба 1998-1999. године 572 Срба је „нестало“ и још увек се тако води, док је на стотине „нестало“ и убијено након сукоба.
Злочини над Србима на Косову и Метохији, иако су почели да се дешавају још зе време немачке окупације, кулминирали су током деведесетих година прошлог века од стране припадника „Ослободилачке војске Косова“, а наставили су се и након доласка мировне мисије Кфора.
Мировна мисија Кфора, која је требало да заштити Србе, више пута је окренула главу, што је резултирало монструозним злочинима над Србима.
