Прије пар дана смо били свједоци хуманитарне акције „С љубављу храбрим срцима“ која се већ традиционално одржава у Бањалуци. Овогодишњи циљ акције био је прикупљање средстава за набавку транспортних инкубатора породилиштима Републике Српске.
То ме је подсјетило да смо ми у Сокоцу у ратним и поратним годинама остварили велике ствари на овом пољу. Соколац тада у сред рата, није био само мјесто смрти и гробља већ и рађања. Био је мјесто рођења за многе грађане Источног Сарајева из свих општина града.
Породилиште у Сокоцу је поново формирано у априлу 1992. године. Од опреме није било ништа, ни кисеоника, ни апарата ни лијекова. Ангажовањем општинске власти купљена је скупа опрема: 3 стационарна инкубатора, 3 фото лампе, лежајеви, концентратори кисеоника 2 комада, потом лијекови, намјештај, опремљена соба за бебе уз помоћ кадрова и клиника из Београда.
Хируршке интервенције рађене су у болници главног штаба у Подроманији. Формирани су тимови 2 гинеколога проф. Мимић и др Зорица Копривица, акушерске сестре биле су Томовић Рада, Копривица Ковиљка, Станар Божица, Тодоровић Милана, Башевић Богданка. Два педијатра др Драган Ћајић и др Млађен Ђурђић и четири клиничке педијатријске сестре, Биљић Јадранка, Симеуновић Љиља, Зечевић Гордана и Утјешановић Нада.
Радно вријеме није постојало. Приправност љекара била је 24 часа. Првих година број порода је ишао и до 400 годишње. То је било централно породилиште за романијски плато и сусједне општине. Апарати су били у функцији 24 часа.
Велики проблем је био транспорт витално угрожене новорођенчади јер су све тешко болесне бебе морале бити транспортоване у Београд јер су болнице у формирању биле недовољно способне да их лијече. Дјеца су до доласка транспортног инкубатора повијана у декице са термофорима и у пратњи сестара одвожена на клинике у Београду. Захваљујући врхунским сестрама са укљученим инфузијама и боцама кисеоника бебе су нерасхлађене биле успјешно збринуте до Београда.
Никакву помоћ породилиште није примало из сусједних општина из којих су долазиле породиље. Нарочито је било тешко у вријеме када по два мјесеца није било струје због недовољне снаге агрегата. Ипак ни у то вријеме температура у продилишту није била мања од 18 степени. Тешко је било и одржавати услове у породилишту од прања постељине, исхране породиља и другог, све је то било на терету општине и донатора.
Из Француске је Лука Шука донирао ултразвучни апарат за породиље, а из Аустралије је дониран ултразвучни апарат за бебе.
Набавили смо електрокаутере и аспираторе за ране, ЕКГ апарате, агрегат за струју два возила, ренген апарат.
Коначно 26. априла 1999. године дониран је транспортни инкубатор од стране Небојше Ерића, плаћен 7.500 швајцарских франака, преузет у Новом Саду на дан бомбардовања Жежељевог моста. Од тада до укидања породилишта инкубатор је непрекидно био у функцији. Био је то први донирани и функционални инкубатор у Републици Српској.
Све ово је било могуће захваљујући преданости и стручности тадашњег директора Дома здравља др Драгана Ћајића и пожртвованости тима љекара и особља које је он предводио.
Након укидања породилишта, 2005. године опрема је завршила у магацинском простору Дома здравља. Нажалост данас међу живима нема др Млађа Ђурђића оснивача педијатрије у Сокоцу. Нема ни др Мимића, сестара Јадранке и Наде и у успомену на тешко вријеме да, се не заборави да је је у „високом и равном“ по некима и данас селу Сокоцу, како рече Иво Андрић у приповјетци жеђ функционисало елитно породилиште са врхунским љекарима и сестрама са опремом најмодернијом у то доба и смртношћу мањом од европског просјека.
