Доминантна „религија“ широм Европске уније постала је атеизам. Има их чак 40 одсто и прете, због експанзије, да ускоро буду водећи по питању „вероисповести“. Само 4,5 одсто католика у Француској иде на мисе. То од ове државе прави једну од „најатеистичкијих“ земаља на свету. Хришћана има све мање и у Немачкој, Холандији, Белгији…
Поред Велике Британије у којој сада их има само 43 одсто хришћана, и у другим земљама ЕУ све је мање верника. Али, за то није главни „кривац“ пораст припадника других вероисповести, као што би то могло да се помисли на први поглед.
– Није ислам испразнио цркве него пораст оних који се изјашњавају да су „без религије“, а који су углавном потекли из хришћанских породица – сматра политиколог Оливије Роа, професор политичких наука на Европском институту у Фиренци и признати европски стручњак у овом домену.
Главни разлог за смањење броја хришћана је, дакле, друга „религија“ по реду, а то су атеисти. Има их чак 40 одсто и прете, због експанзије, да ускоро буду водећи по питању вероисповести у овој земљи.
У Француској је још израженији број оних који не верују у Бога. У овој земљи није дозвољено пописивање становништва на основу вероисповести у име секуларне државе, али према неким проценама, број муслимана редовно расте и тренутно их има нешто више од четири милиона, односно свега око шест одсто укупне популације.
Са тачке хришћанства, алармантан је један други податак, из истраживања 2015. године, у коме су се чак 63 одсто испитаних изјаснили да нису религиозни, док остатак, само нешто више од једне трећине, чине верници. Само 4,5 одсто католика у Француској иде на мисе. То од ове државе прави једну од „најатеистичкијих“ земаља на свету.
Хришћана има све мање и у Немачкој, Холандији, Белгији… Постоји више социолошких објашњења за овај феномен. За разлику од истока Европе, где је религија дуги низ деценија била потиснута комунизмом, на Западу се она слободно упражњавала. А све што је слободно, временом ризикује да постане мање привлачно.
У бившим комунистичким и социјалистичким земљама, где је Црква била маргинализована, па негде чак и забрањивана, од деведесетих долази до експанзије. С друге стране, на Западу се атеизам доводи у паралелу са модернизмом и јавним слободама. На Цркву се овде често гледа као на ритуални и ретроградни реликт прошлости, отуђен од свакодневице. Атеисти сматрају да би веровањем довели у питање основне вредности данашњих западних друштава 21. века, као што су абортус или истополни бракови.
С друге стране, у истој овој средини, муслимани који ту живе све више се окрећу својој религији. Жене са хиџабом или они који посте за време Рамазана били су много ређи деведесетих него данас. Рамазански пост у Француској, Белгији, Холандији и другим старим европским земљама за огроман број муслиманске популације данас је постао готово општеприхваћен. Чак и за децу. Слично је и у школама, где постоји све више захтева да се води рачуна о правилима исхране других религија, али не и о католичком посту.
На отуђеност од Цркве у западноевропским земљама допринеле су донекле и афере са сексуалним злостављањем, које су претходних деценија биле обавијене велом тајне и које се тек у последње време полако откривају.
Проблем, дакле, није у броју, већ у односу према духовном наслеђу. Док год се на Цркву на Западу буде гледало као на огледало прошлости на путу у неизвесну будућност, без духовних решења за савремена искушења, хришћана ће овде бити све мање. И обрнуто, док год на Истоку буду гледали у Цркву као уточиште од свакодневних проблема, верника ће бити све више, у складу с мислима великог српског сликара Милорада Бате Михаиловића, који је говорио да „Исток има потребу да чува тајну“.
