Вјерује се да их се не смије скрнавити ни уништавати, а по њима велики број топонима носи име. Хумке, гомиле, громиле, заспе или стручно Тумули су можда најбројнији, али и најнеистраженији објекти праисторије на простору Босне и Херцеговине. Вјероватно сте некада прошли поред хумке, или чак преко ње, а да нисте наслутили да сте на неком од најстаријих споменика у БиХ. Сјетићете се Захумља, Хума над Сарајевом, код Мостара, у Требињу, Хумца, какву симболику данас носе ти називи.
У жељи да откријемо упутили смо се ка Новом Травнику и планини Себешић са Историчарем Зијадом Халиловићем.
“У праисторији су се сахрањивали на одређеним мјестима, гдје су им се правиле гробнице, појединачне, да би се послије и ужа породица сахрањивала на то. Кроз тај период текла је употреба Хумки, у једном периоду. Међутим ова Хумка је искориштена и у некој другој епохи. Овдје видимо да је прескочен тај римски период, и да је она искориштена у средњем вијеку. Ти људи који су живјели у средњем вијеку жељели су да покажу култ породице, племена, родбине, да покажу да су они ту живјели у праисторији, и ево их у средњем вијеку, и искористили су то да потврде своју припадност и постојање на овим просторима”, прича за Н1 Зијад Халиловић, историчар из Комисије за очување националних споменика.
Неријетко на тумулима сусрећемо поред стећака и крстаче.
“Видјели смо неколико крстача на овом тумулу шта нам оне говоре. Оне нам говоре да људи који су живјели овдје у средњем вијеку настављају користити ово мјесто као култно, само попримају друге облике, а то су такозвани прелазни облици, ка данашњим конфесионалностима које имамо у БиХ. Разлика између крстачке и крста је у форми, да би се могли разликовати. Ове датирају у 16. 17. вијек, а већ након тога имамо облике које данас имамо, крст православни, католички или нишан. Негдје се на простор некрополе или тумулиса формирало савремено гробље”, појашњава саговорник.
Из Средње Босне гдје смо видјели континуитет сахрањивања на овом подручју идемо за за Требиње. Пред Музејом Херцеговине дочекала нас је археолог Јелена Пујић.
Шест од дванаест локалитета са хумкама у БиХ, који су под заштитом државе налазе се у Требињу, Билећи и на Берковћима. Уопште, највећи број тумулуса, налази се на подрућју Источне Херцеговине. 7343 на подручју Неума, Гацка, Љубиња, Требиња и Билеће.
Симболично, село, четири километра удаљено од Требиња, управо по овим гробним грађевина добило је име- Гомиљани.
Иза једне капије у Гомиљанима прожимају се праисторијско, средњовјековно и савремено православно гробље. Тумул са стећцима, а поред њега гробље у које се и данас сахрањују.
“Ова гомила је карактеристична јер је видљив континуитет. Ми овдје имамо стећке из средњег вијека, имамо средњовјековну цркву цара Константина и царице Јелеене, може се видјети континуитет од праисторије, вјероватно би се овдје могло наћи и сахрањивање у римском периоду. А као што видите и данас овдје постоји савремено гробље”, прича археолог Музеја Херцеговине Јелена Пујић.
Поред једне од заштићених гомила Јелену и мене је чекао Предраг Милошевић, професор матемарике, заљубљеник у историју, који се са породицом у Гомиљане доселио прије неколико година.
“Обишли смо десетак петнаест села, а чим смо ушли у Гомиљане знали смо да је то то што смо тражили. Осјети се посебна атмосфера. Чуо сам по нешто, јер Гомиљани имају богату историју, имамо континуитет пар хиљада година уназад. Имамо цркву из ИВ вијека, постоји ту римски пут, гробља која су стара пар хиљада гомила. За мало село имамо три средњовјековне цркве, кулу фамилије Пржовић која је у средњем вијеку отишли у Русију. У Гомиљанима увијек имате остатке неких епоха”, казао је Милошевић.
Остављамо Предрага и идемо ка још једној, од 12 гомила колико их је забиљежено у овом мјесту. Шест их је под заштитом државе.
Вијековима се на овим просторима живот мијењао, текао, калемио један на други, а можда најбољи доказ за ово можемо наћи у овом херцеговачком селу, камен до камена је православна црква врачевица из средњег вијека и праисторијски тумулус.
“Оно што нажалост не знамо, а то је из ког је периода тумулус, јер тумулуси у Херцегоцину су слабо истражени изузев тумулуса у селу Орах што припада општини Билећа и тумулусе Љескова Главица. Професор Боривоје Човић је дошао до закључака тада нашао је континуитетм доказао је да је тумулус у Ораху припадао енеолитском периоду, док су други припадали другим периодима у историји што је показивало континуитет у историји”, додаје Пујић.
Постоје ли неке легенде које се вежу за њих?
“Можемо слободно рећи да људи у прошлости нису знали много о тумулусима, ни о стећцима. Мени је било интересантно да у Невесињу људи не би дирали до тумулуса јер се дешавало да су неки хтјелли да искористе камен са тумулуса, међутим, вријеме се јако промјенило, замрачило се, загрмило је јако су се уплашили су се, и са кољена на кољено се преноси да се ти тумулуси не дирају”, објаснила је саговорница Н1.
“У Модром Пољу имали смо легенду, заправо истиниту причу за човјека који је живући свједок. Његов рођак је имао проблема јер није могао имати дјеце. Затражио је помоћ код хоџе са Гласинца, он му је рекао да у кући зида се налазе четири камена, у кући је пронашао четири камена, извадио и видио да су стећци. Могу вам навести примјер Османа Мујића, село Лука код Сребернице. На некрополи је направио шталу. Свако вече, када би стоку увео у шталу она би се покидала и побјегла, имали смо прилику да народно вјеровање може допринијети да људи не уништавају праисторијске тумуле тако и средњовјековне”, раније је рекао Зијад Халиловић.
Људи у прошлости нису знали о тумулусима. Ни о стећцима. Много стећака је девастирано за изградњу других објеката. Мени је било интересантно, чула сам за Невесиње, да људи не би ни случајно дирали тумулус, иако има и тамо девастираних, дешавало се да су неки хтјели да искористе камен са тумулуса за неке друге објекте, али вријеме би се замрачило, загрмило би по њиховој причи, и сада ту причу преносе са кољена на кољено. Мада људи се из радозналости пењу по тумулима.
Ни нама вријеме није било наклоњено, иако смо покушавали да их снимимо из ваздуха, јака бура која је дувала у Гомиљанима спријечавала је дрон да се креће, па смо већи дио снимака забиљежили са земље.
Прве истражене хумке или тумули су оне са Гласиначког поља, на данашњем путу Соколац-Рогатица. 1880. година. А најпознатији проналазак су чувена Гласиначка колица. Кадионица из бронзаног доба. Направљене од бронзе, двије птице бродарице, на четири точка. Када би се горња прица подигла у већу прицу би се ставио жар и миришљаве твари, а то би служило за прекађивање гроба, што је и данас присутно на овим просторима. Оригиналне се чувају у природњачком музеју у Бечу, једна реплика у Земаљском музеју БиХ, а од ове године и Соколац је добио један примјерак.
“Увели су ме у кабинет, и у кабинету сам видио двоја колица на столу. Директорица ми је рекла то су та колица која су нашла на вашем подручју. Имамо записнике из тог времена, и која јединица, вод, ко је нашао та колица, и да су та колица они узели и да су однесени у Беч, то је музеј Марије Терезије коју је њој направио отац, а кога је она касније поклонила држави. Ја сам био фасциниран како су ме дочекали. Каже која су од ових колица оргинална. Ја сам загледао и узео сам једна колица, та колица су била реплика. Шта ме опредјелило, на једним колицима сам видио број, закључио сам да би то могао ад буде музејски број, и онда сам узео ова која нису имала броја. Та колица су они мени дали са пропратном документацијом, осим тога, упознали ме са предметима, обећали су да ће тих 200 предмета фотографисати и описати гдје је нађен и ко га је нашао”, казао је у разговору за Н1 Милован Бјелица, начелник Сокоца који је лично затражио колица, и по њих отичао у Беч.
Тумули, хумке, заспе, гомиле, или како на романији кажу громиле овдје на гласиначком пољу данас се не могу видјети. Приликом аустроугарских истраживања се много тога пронашло и сазнало о гласиначкој култри. С друге стране Аустроугари су много тога однијели у Беч, али и поравнали гласиначка поља.
Мало је познато, али данас су тумули инспирација за трагаче за благом. Покушали смо сазнати о чему се ради, али чини се да имају савезнике, који нам нису допустили да сазнамо детаље. Тумулуси си дио историјског блага Босне и Херцеговине, с тога, из Комисије за заштиту националних споменика упозоравају, да су свака крађа и њихово уништавање кривично дјело.
