Свако од нас има свој пут, којим се креће од рођења до смрти. Али постоје двије основне скупине људи који се међусобно разликују у зависности од односа према путу. Једнима пут управља и они су под његовим утицајем. Тавки су у већини. Други малобројни, управљају и носе свој пут у срцу.
Ја сам се цијели свој живот трудио да управљам својим путем, да мислим онако како живим, да живим онако како мислим. Зачудо то је врашки тежак, немогућ посао. Колико само препрека има на путу и све што дуже идеш утолико је теже, напорније, а краја нигдје нема, али те нешто увијек гура напријед и као нечујни вјетар шапуће; – Даље, даље! Диши дубоко, корачај полако! Кад кажемо пут, прва асоцијација је корак. Корак – крупна свар у животу сваког човјека. Одабрати ритам корака, прави темпо, распоредити равномјерно снаге – то је права умјетност, умјетност живота, корачати полако али сигурно, одмјерено. Волим и цијеним свој пут, јер је јединствен и непоновљив. Само ћу једном њиме проћи и никада више. И не журим много. Стићи ћу донде докле ми је одређено, а трудићу се да испуним дужност колико узмогнем. Не жалим за пропуштеним, за недоживљеним. Не бројим ни ране. Оне ће временом зацијелити колико – толико.
Понекад сједнем на путу да одморим душу и ноге и размислим о пређеном путу, али и оном који предстоји, невидљивом а ипак неизвјесном. Трудио сам се онолико колико ми моје слабе снаге у непрекидној борби дозвољавају, да уколико је то могуће, одгонетнем загонетку живота, упознам себе, свијет и све што дише и гамиже у њему. Нисам никада размишљао колико то кошта, колико ћу изгубити, колико је ризично, опасно, бесмислено, лудо, па вјероватно за неке и глупо.
Схватио сам то као обавезу, дужност према Богу и према себи, а жртве су ме само увјеравале да сам на правом путу и да повратка не смије бити. Знам да већина не размишља, нити живи тако. Њихов пут је њихов интерес. За њих је живот трговина, а човјек роба која се продаје и купује. Ваљда се тако и класирају, од прве до посљедње, зависно од квалитета и асортимана. Истина, доброта и љепота, та три највећа атрибута човјека с којим се многи ките, тако је ријетка појава, да је дефицитарна у свим временима и свим покољењима.Та три идеала красе само мали број људи и када ти идеали девалвирају онда и свијет запада у велике кризе. И све док они не добију, барем
приближно мјесто које заслужују, човјечанство ће се копрцати у немирним водама.
Зашто је свијет тако саздан да у њему праве вриједности има тако мало, ту загонетку нико није открио и то вјероватно спада у оне тајне које се никада неће открити, које премашују домашај људског ума.
Објављено у 160.броју Соколачких новина (март 2010.)
