А која су средства за сам зачетак дара молитве? Људи се обично жале на безосећајност и расејаност као на главну препреку за молитву. Зато је пре свега потребна борба с узроцима од којих проистичу ова непожељна својства. Ови узроци су двојаки. Као прво, расположење пуно бриге, нарочито кад је сједињено са сагласношћу ума, који ове или оне бриге признаје за главне у животу и које на молитву, на усредсређеност у Богу гледа као на другостепену ствар у односу на самоусавршавање у наукама и уметностима или достизању циљева земаљског уређења. Ако у човековој души постоји нека испразна помисао која обузима његову пажњу и енергију, он бива неспособан за молитву. Друга препрека за молитвено расположење је непобеђена чулна или друга преступна страст. Кад рђава, похотна жеља несметано влада човеком, он није у стању да се моли.
Дух Божји је одступио од Саула кад се код овог формирао преступан завидљив однос према Давиду. За борбу с наведеним препрекама за молитву човек пре свега треба да се учврсти у убеђењу да је узношење духа ка Богу, молитва, главно у животу, а све остало је другостепено. Док човек не стекне свесно убеђење да је чување срца, усредсређеност на Бога – главна ствар у животу, никада се неће усавршавати у молитви. Горе наведена и даља указивања пастиру Цркве могу служити ради пожељног односа према молитвеном подвигу. Али, уверивши се свим срцем у животни значај овог подвига он мора имати на уму да док хришћанин којег мучи чулна или друга страст, не омрзне ову страст и док не ступи с њом у борбу неће стећи дар молитве.
Исто тако, и кад је у питању расејаност, којој чак могу бити стране грубе страсти, делатник молитвеног подвига треба да ступи у силну борбу, скрећући своју мисао од свих спољашњих утисака и зауздавајући своју уобразиљу, и да обавља молитвени подвиг од најнижих ступњева до највиших.
Учитељи побожности разликују три облика молитве: молитву воље, молитву ума и молитву срца, осећања.
