Пред зору се будим, све милује тама
У сновима опет Грачаница руди,
Узалуд се трудим да се сетим плама
Што кроз сновиђење огреја ми груди.
Разгрнути пути, нигде копче нема
И свом снагом стежем расањене зене,
Не могу да усним, а душа ми дрема
Хук Бистрице снажно струји ми кроз вене.
Галопом ми мисли Метохијом лете
Често ноћу бане звук дечанских звона,
Порушена гробља као да ми прете
Док је патња тиха с мученима спона.
Извучем се мирно из постеље пусте
На око је радост, а тајена туга,
Не виде ми други над плећима густе
Облаке што носе црнило са југа.
А ја дању скривам бригу што ме мори
Знам да деца, народ, Срби тамо пате,
Па аманет свијем, бар да књига збори
Да се једном нерођени баш Космету врате.
