У једном веку смо доживели две голготе српског народа: голготу преко Албаније у Првом светском рату и голготу преко Југославије у трећем југословенском рату. Ону у Другом светском рату од Везировог до Зиданога моста, када смо кренули на запад, још нико не спомиње.
У Првом рату смо кренули на запад преко Албаније, а у другом у Србију преко Југославије.
Ове две голготе, преко Албаније и преко Југославије, а нарочито друга су снимљене и можемо и данас да их гледамо. То што телевизија Београд није вршила директан пренос, многима је најжалије. Вероватно да Американци имају најбољи снимак и једне, и друге, и треће.
Предлагао сам да се поставе билборди на којима би се једна поред друге приказала голгота преко Албаније и голгота у супротном правцу, преко Југославије. Једна по леду и снегу, а друга по илинданском сунцу, од Книна до Београда. То је најдужа колона коју је свет видео. Побеђени српски агресор кренуо је из својих кућа пред победницима који су поразили ту агресорску војску. Војску коју су чинила деца на тракторима и уплакани старци и старице, колевке и породиље које доје новорођенчад, псеће кућице и кућни љубимци. Војску коју прате рањеници и боси прогнаници.
Деца која су тада стигла у Србију у колевкама и на мајчиним грудима сада су људи којима не треба ништа објашњавати. Они најбоље знају шта су доживели, шта су радили. Неки од њих су већ славни уметници, спортисти, новинари и представљају праве иконе у нашем народу.
